Čedomir Antić: Poseta slobodnoj zemlji

среда, 12 маја, 2021 у 8:57AM

Kada su jednog jutra, početkom novembra 2018. godine, počeli da me zovu novinari, isprva sam se zabrinuo. Svi odreda, njih šesnaestoro, užasnuto su me pitali šta ću da radim nakon zabrane ulaska u Crnu Goru. Tu zabranu izrekla je vlada jedne države članice Severnoatlantskog saveza, kojoj su sva poglavlja zatvorena (a sva vrata, je li, otvorena) i nalazi se na pragu Evropske unije. „Znate…“, pokušavao sam da utešim lepu novinarku jednog proevropskog elektronskog medija, „Mislim da preterujete sa brigom – što naravno smatram izrazom Vaše pristojnosti i dobrote – jer takav tip ljudi ubija samo za novac.“  Priznajem da me je ta briga oko toga da će neko koga godinama predstavljaju kao balkanskog Perikla i transeksualni kambek Majke Tereze, učiniti nešto čega bi se postideo i don Korleone, malo zabavljala. Ipak, mnogo je jača bila moja briga koliko li je taj režim u Crnoj Gori, protiv koga sam bio od njegovih početaka, zaista strašan i opasan, kada ga se plaše oni koji ga podržavaju, a žive u drugoj zemlji. Zaštićen u Srbiji, u kojoj su različite opozicione stranke tokom prethodne dve decenije četiri puta dolazile na vlast, razmišljao sam o viteškoj hrabrosti pripadnika srpskog naroda u Crnoj Gori, kao i demokrata među Crnogorcima i ostalim građanima, koji su lišeni prava, zaposlenja, sigurnosti i nade decenijama radili ono što je građanski jedino ispravno. Pomišljao sam na kažnjene gimnazijalce iz Danilovgrada, Podgorice, Berana, na učenike koji za slobodno izrečen i naučno utemeljen stav bez obrazloženja dobiju negativnu ocenu, na otpuštene profesore, na one koji se zbog etničke pripadnosti nikada neće zaposliti, na ubijene – u „nesrećama“, nerazjašnjenim kriminalnima napadima, sahranjene na pasijim grobljima, masakriranog mitropolita, poslanike koje su ubile od fašista plaćene komite…

            Rekao sam tada: „vratiću se sa Slobodom – kada tiraninu bude došao kraj“. Znao sam da je režim Mila Đukanovića pogrešio sa tom zabranom. Ona je značila njegovu slabost. Mi više nismo bili usamljeni glasovi iz pustinje prekrivene tamom. Uzalud su bile nelegalne milijarde evra, falisifikovane stotine hiljada glasova, skrivene iza stare (i otete) evropske države, desetina pravih i izmišljenih pobeda, konačno pokrivene članstvom u  najvećoj vojnoj sili sveta… Režim se uplašio četvorice intelektualaca – jednog pesnika, pravnika i dvojice istoričara – koje čitaju hiljade ljudi, a čije mesečne zarade iznose manje od cene prosečne gozbe podgoričkih vlastodžaca.        

            Vremenom Đukanović je umislio da nije jedan kriminalni renegat, već miroljubivi zatočnik demokratije i ljudskih prava, ugrožen od srpskih untermenša i ruskih elijena. Kao da Crnu Goru jedini on nije pokušao da rasrbi u miru, a pritom ti Srbi nisu đed, rođak, komšija, politički saveznici, politički oci, a nekada i on sâm… Kao da Rusija nije najbliža baš prema testamentu Sv. Petra Cetinjskog, ali i govora predsednika Vujanovića iz 2007. godine. I kao da Crna Gora nije bila najveća upravo onda kada je bila „zavetna zemlja“ Rusije, kako ju je poetski nazvao imperatorov ambasador u Carigradu grof Ignjatjev… Mislili su, umišljeni do halucinacije, da će nas čitav svet prokleti, izolovati i ostrakovati, samo nakon te jedne, anonimne, nezvanične policijske zabrane.

            Pogrešili su. Čitav svet je stao uz nas. Brinuo sam samo, da to institucionalizovano nasilje niskog intenziteta ne ostane tako nepromenjeno i nesprečavano tokom narednih decenija, kao posledica intersa svetske politike u kojoj smo mi prilično nevažni, a uvek smo bili samo manji ili veći kusur. Pao mi je napamet Slobodan Jovanović, koga sam ovim obraćanjem citirao. Njemu su nudili da se poput generala Simovića vrati u nedemokratsku, antisrpsku domovinu – FNR Jugoslaviju. Ali on je rekao da će se vratiti kada dođe sloboda. I vratio se – vratili smo ga 2007. o pedesetogodišnjici smrti.

            Znao sam da će pravda pobediti. Samo je pitanje kada će se to dogoditi. Poraza nema dok ga ne prihvatimo i sa njime se pomirimo. Ono što su od nas tražili nije bilo prihvatanje bilo kave tuđe pobede – od nas su tražili da se odreknemo sebe i postanemo sve ono za šta nas kleveću.

            Došavši u Podgoricu u petak  7. maja osetio sam i znao sam da sam došao u slobodnu zemlju. Sloboda je došla mirno, pa smeta nekakvo dvovlašće. Demokratski put podrazumevao je i pobedu uprkos pedesetak hiljada nepostojećih, falsifikovanih glasova,   savez sa onima koji nas ne vole ali mrze i tiraniju, sporazum sa strancima koje je neljudska priroda Đukanovićevog režima naterala da pređu preko milenijumskih predrasuda. Zato Vam se čini da je sve sporo, teško, delimično uspešno.

            Želim ipak da Vam kažem da politička pobeda jeste omogućila ravnopravnost srpskog naroda, ali ta ravnopavnost biće onakva kakvu je izgradite. Nju sada može ukinuti samo sila koja prevazilazi moći bilo koje crnogorske ili balkanske vlade. Ona je tu dok vi budete prisutni. Ravnopravnost nema veze sa našim saveznicima Srbogorcima, Crnosrbima, Crnogorcima, Bošnjacima… Ona nije deo kompromisa.

            Svedočio sam i optimizmu ljudi gde god da sam bio. Koliko god vam se činilo mukotrpnim, razočaravajućim i gorkim… upravo ovo otapanje i postepeno razlaganje režima DPS-a nešto je najbolje što se moglo dogoditi. Što kasnije pronađu svog Ivicu Dačića Crna Gora će biti bolja, slobodnija, pravednija i evropskija.

            Važno je da izdržite. Izuzetno je bitno da se mi Srbi sporazumemo i ujedinimo. Demokratija je važna. Umerenost, takođe. Oslobodivši sebe, poput francuskih revolucionara iz 18. veka, dali smo slobodu svima.

            Samo polako – pobeda je naša.      

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар