Čedomir Antić: Pravna država

четвртак, 29 априла, 2021 у 1:27PM

            Šta mislite, koliki su u naše vreme izgledi jedne siromašne, mlade, multinacionalne, evropske države – u kojoj nisu garantovana ljudska i građanska prava, u kojoj građani nisu ravnopravni i koja se nije pomirila sa prošlošću – da napreduje? Zar se tokom proteklih trideset godina nisu izmirila društva velikih nacija od Španaca do Rusa? Da li vam je poznato da su Francuzi konačno izašli iz vek i po dugotrajnih unutrašnjih sukoba, u vreme kada je jedan monarhista branio Treću, omogućio Četvrtu i stvorio Petu republiku. Njegovo ime je bilo Šarl Degol. Kada mu je ljigavi jugoslovenski ambasador čestitao osudu na smrt maršala Petena, general je navodno rekao: “Gospodine: jednom Francuzu se ne čestita kada je drugi Francuz osuđen na smrt.”

            Još je princ Albert, suprug kraljice Viktorije, na zgražavanje konzervativne javnosti, uspeo da po kraljeubici Oliveru Kromvelu bude nazvan jedan veliki londonski put.

            Koji je probem savremene Crne Gore? Mislim da najveća opasnost po Crnu Goru nisu ni spoljnopolitički izazovi, ni identitet (od kada je nemački identitet problem Austrijanaca ili Švajcaraca). Nije u svemu ključan čak ni kriminal. Problem je u tome što nekoliko stotina saučesnika na čelu sa Milom Đukanovićem misle da su važniji, širi i stariji od građana i države. Onaj ko misli da bez, makar pokušaja da bude uspostavljena pravda, lišen nekakvog sistema i sistematskih nastojanja da budu sprovedene promene, može da vodi modern državu – greši. Naravno da je moguće vladati prevarom i silom, ali ishod može biti samo propast. Uostalom i pad je, makar u filozofskom pogledu, nekakav let. Nespemnost dvoidentitetaša, raznih demokrata, bivših socijalista i Jugoslovena, te dela političke crkve (koja se oglušila o amanet mitropolita Amfiohija i u nevreme otišla u cr/k/vene Kmere), da preduzmu odlučne poteze ka reformi i ozdravljenju države; ne predstavljaju ni oklevanje mudrog, ni obazrivost pravednog. To je samo politikantski pokušaj da prikrivanjem problema bude omogućen kontinuitet autoritarne vladavine i nacionalnog obespravljivanja. To je „keč ol“ opcija zasnovana na narodnim slabostima i ličnom nevaspitanju. Kako će u zemlji prljavog novca, korumpirane elite i klijentelizma postići taj svoj sveti cilj održanja na vlasti – i one mantre u koje ni sami ne veruju o demokratiji, toleranciji, pravnoj državi i odbrani verskih sloboda – ja ne znam, a i ne zanima me. Kao dete nisam tražio logiku u bajkama, a o politici znam dovoljno da prepoznam prevarante.

            Mi smo u Srbiji sproveli nekakve reforme. Uglavnom bez iskrene podrške Velikih sila, bez dovoljnih znanja, čak bez razumevanja većine obespamećenog, obespućenog i prevarenog naroda. Nasuprot većini reformista koji ili nisu znali dovoljno ili su za sebe ukrali previše. Postigli smo nešto. Na polju pomirenja i suočavanja sa prošlošću naizgled nije učinjeno mnogo, ali ipak, kratak izveštaj mogao bi da postidi mnoge istočnoevropske narode i da posluži kao putokaz Crnoj Gori. Bez suočavanja sa prošlošću i simboličkog ispravljanja od države davno počinjenih nepravdi, nema temelja novog početka.

            Doneli smo zakone o rehabilitaciji, denacionalizaciji, restituciji, otvaranju dosijea, izjednačili smo pripadnike četničkog i partizanskog pokreta… Rehabilitovali smo generala Mihailovića, žandare koje je pogubio Žikica Jovanović Španac, rehabilitovano je i više od 2.000 ljudi, prebrojali smo 70.000 komunističkih žrtava i pronašli imena 40.000 njih (gotovo sve Srbe, pošto nam je za Albance, Nemace i u mnogo manjoj meri Mađare teško da pronađemo većinu), otkrili smo veliki broj tajnih grobnica i sahranili pogubljene, napisali smo objektivne i izbalansirane udžbenike, vratili nesporna državna znamenja… Pa ipak: jedina smo zemlja u Evropi u kojoj smo osuđenog ratnog zločinca (akademika Slobodana Jovanovića) prvo stavili na najvredniju novčanicu (2002 godine), pa tek onda rehabilitovali (2007  godine). Ravnogorci su dobili pravo na penzije, ali im državni organi nisu dodelili niti jednu. Dve godine nakon što je ubistvo koje je izvršio Žikica Jovanović Španac od strane suda oglašeno kao zločin motivisan totalitarnom ideologijom, socijalistička predsednica Narodne skuštine zvanično je položila venac njemu u slavu na mestu ubistva! Nedavno je obeležena godišnjica spasavanja savezničkih 514 pilota u Pranjanima – to su učinili četnici i Mihailović je zbog toga od strane američkih predsednika i odlikovan 1948. i 2005. godine – ali Aleksandar Vučić, baš kao ni bilo ko od ostalih govornika, to nije ni spomenuo. Treba li reći da prema našem zakonu nikoga nije moguće rehabilitovati ukoliko privatna lica ne pokrenu proces. Tako smo nas četrdeset i jedan građanin i građanka vodili proces rehabilitacije Slobodana Jovanovića (prestolonaslednik je bio prvi, a ja – koji sam tada imao 28 godina – poslednji potpisnik). Jovanović je bio potpredsednik vlade koja je raskinula Trojni pakt i ratovala sa Silama Osovine. U izgnanstvu u Londonu je postao i premijer. Brozov režim ga je osudio na dvadeset godina robije zbog „izdaje i saradnje sa okupatorom“. Ovom profesoru, predsedniku akademije nauka, rektoru Beogradskog univerziteta, srpskom Liviju, trajno su oduzeta građanska prava i imovina. Njegovo delo je zabranjeno do 1988., a lične knjige spaljene.

            Ipak, kada smo 2001. donosili Zakon o državnim praznicima pobrinuo sam se da u komisiji bude predstavnik partizanskog pokreta. Učestvovali su predstavnici manjina. Za Sretenje, Savindan i Vidovdan smo glasali zajedno, jednoglasno. Danas je između Mađara i Srba izvršeno pomirenje, na tome su radile vlade i akademije nauka. Mađari danas na Severu Srbije imaju spomenike svojim i junacima i žrtvama iz 1944. i 1945. godine. Isto je i sa Bošnjacima. Pomorili bi se i sa Albancima kada bi imali sa kime. Jednog dana ćemo imati.

            Znam zašto ovakvu politiku nije vodio Milo Đukanović. Svoj kriminalni režim mogao je da održi samo ako Crna Gora ne bude istinska država i ukoliko svoju vlast deli sa mržnjom. Razloge zbog kojih Bećić i Krivokapić ne omoguće antiautoritarne zakone i ne pomire makar prošlost, kada već nemaju uspeha sa sadašnjošću, možda još uvek ne znamo, ali ćemo ih uskoro osetiti.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар