понедељак, 27 фебруара, 2017 у 4:17PM

  Јуче се навршило стотину година од почетка Топличког устанка који је српски народ два најјужнија среза предкумановске Србије подигао против бугарских освајача. За народ Србије и Црне Горе овај кратковеки и страшни историјски догађај један је од најзначајнијих у историји. Будући да је област Топлице, Немањина земља (над тим жупама је родоначелник наше најславније династије владао као младић), стара српска област, у време османског јарма запустела па насељена дивљим племенима из Љуме и Мата, кнежевска влада је по ослобођењу на ту немирну границу позвала народ из Србије и Црне Горе. Ту су се Срби са свих страна нашли на међи Македоније у ишчекивању да буде обновљена целокупна држава из давнина. Срби из Србије, Старе Херцеговине, Брда, Црне Горе… Населили су се и помешали да би постали средиште једне обновљене европске државе, која се у оно време била дизала из пепела.

  Када су после понижавајућих годину дана и три пораза, 1.250.000 немачких, аустроугарских и бугарских војника некако успели да потисну српску војску ка албанским и црногорским планинама, Србија је подјармљена и распарчана. Већи део државе – од Битоља до Смедерева – припао је Бугарској чији је народ водио немачки цар из лозе Кобурга. Стотину хиљада српских војника пало је у ропство, петина становншитва већ је била убијена или умрла од епидемија и глади. Београд је изгубио 90% становништва и у њему је живело мање Срба него у време турских силника дахија.

  Када су српска и француска војска 1916, после сјајних победа успеле да ослободе други по величини српски град Битољ, у народу се родила сјајна и велика нада да ће земља ускоро бити ослобођена. У земљи чији су становници стрељани у хиљадама, где је глад према званичним подацима током 1917. однела чак 8.000 живота, два среза – Топчлички и Јабланички – подигла су се на устанак. Упркос вољи четничких команданата народ се одбијајући бугаризацију, мобилизацију у царску војску и друга насиља, у нади да ће од Солуна ускоро доћи српске армије, подигао на оружје. Под командом поручника Косте Миловановића Пећанца, Косте Војновића, Милинка Влаховића, Радосава Булатовића, Тошка Влаховића, Јована Радовића… српски народ ових сиромашних срезова супротставио се Бугарској и Аустроугарској. Четрдесет хиљада становника ових крајева, чији су најснажнији становници најбољих година већ били погинули, ратовали на Солунском фронту или чамили у ропству, супротставило се државама које су заједно имале шездесет милиона становника. Током месец дана колико је устанак потрајао слабо наоружани устаници успели су да ослободе своје срезове и да уђу у градиће Прокупље, Куршумлију и Лебане. Бугарска и аустроугарска војска морале су заједно да пођу на устанике. На једва нешто више од једног становника – рачунајући и децу и жене – наступао је један војник често повучен са великих фронтова. Око 6.000 устаника бранило се храбро док сваки други није погинуо. У масакру који је уследио погинуло је 20.000 особа, углавном жена и деце. На послератним списковима ратних злочина у Европи око 40% било је приписано бугарским официрима и комитским војводама. Нити један од њих није одговарао за ратне злочине. Становништво читавих крајева, па и оних који се нису устали на оружје, заточено је у логорима широм Бугарске. Међу њима и мој прадеда Радисав који је имао шеснаест година.

  Српске војводе предвођене Костом Пећанцем и Костом Војновићем наставиле су борбу. Војновић је херојски погинуо опкољен од бугарске војске. Пећанац је прешао у Бугарску и заузео Босиљград како би показао да је Србија и даље у устанку.

  Британски дипломата забележио је да су на далеком Крфу, док су слушали извештај о Топличком устанку, посланици на седници Народне скупштине Краљевине Србије плакали.

  Када су савезници, са српским армијама у првим редовима, поразили војске Централних сила, напредујући од Битоља до Арада, Баје, Осијека, Котора, Сплита, Ријеке… Читаве области јужне Србије, Косова, Метохије и Црне Горе ослободили су српски четници. Кости Пећанцу аустроугарска војска предала је кључеве најславнијег српског манастира – Високих Дечана.

  Топлички устанак остаће упамћен као једна од највећих трагедија у историји српског народа и Јужних Словена. Историја ће га записати и као велико прегнуће обичног народа који се није мирио са ропством и насиљем. За разлику од неких других страдања суседних народа, српски народ сећајући се Топлице не мрзи Бугаре. Овај највећи устанак Првог светског рата, остаће део столетне епопеје која је довела до тријумфа слободе и демократије на Балкану. Имена и судбине устаника и њихових вођа показују и две чињенице. Српски народ живи у разним државама, али је један и недељив. Тако је било и тако ће бити. Када Срби подигну устанак то је непорецива чињеница, нема потребе да се око тога јесте ли или није споре правни експерти и неки тамо тужиоци.

  Српски устанци се на крају, треба и то рећи, увек заврше победом.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе