уторак, 25 септембра, 2018 у 6:44AM

Имао сам 14 година те 2000. Опозициони протести који су се дешавали деведесетих обележавани су у нашој кући као симбол заједништва, на којима смо сестра и ја први пут били још 1996. године. Међутим, нико није помишљао да нас води 5. октобра. Шарене пиштаљке, слога, позитивна енергија, сестра на очевим раменима, али и први бесплатни бројеви “Блица” и “Гласа јавности” остали су ми урезани са тих неколико мирољубивих окупљања којима сам присуствовао још као дете.

Прва деценија 21. столећа донела је веће интересовање за политику. Несумњиво изневерена очекивања након 5. октобра изазвала су презир народа према носиоцима власти, пре свега из ДС-а и ДСС-а. Недостатак информација међу народом очито је помогао петооктобарким револуционарима. Ко је тада знао за Будимпешту, материјализам “Отпора” и чињеницу да је проамерички Жарко Кораћ предложио Коштуницу за лидера…Чини ми се да се деведесете године у најкраћем могу описати као “сталан недостатак информација”. Данас, много више знамо о паду Милошевићевог социјалистичко-радикалског режима. Иако је ДОС био несавршен, можда и према Србији злонамеран, Милошевић је заслужио пад. Србија је вапила за променом власти. Петооктобарска револуција донела је једну велику тековину – регуларан изборни процес. Наравно, имамо велико мишљење о себи, па мислимо да заслужујемо много више. Претходних неколико година показале су да можда не заслужујемо ни толико.

Ми, млађе генерације, слушајући, читајући, помало се и сећајући енергије деведесетих, могли смо само да завидимо тадашњим грађанима опозиционарима. Веровали су у промену диктаторског режима и искрено се борили за бољу Србију. Имали смо крајем прве деценије 21. века изузетно иритантну власт, предвођену тзв. демократама Тадићем, Пајтићем и Ђиласом, који су практично патентирали све оно што данас усавршено користе напредњаци. Њихово време карактерисали су куповина гласова, велики “одлив мозгова”, затвореност медија и даља дезинтеграција државе. Некако су тзв. демократе биле недостојне озбиљнијег отпора. Њих су на крају победили вечити губитници Томислав Николић и Александар Вучић. Морамо признати да владавину ДС-а није обележила опседнутост становништва политиком, политичким емисијама и расправама по разноразним окупљањима.

Сада смо се вратили на старо. Режим левичарског председника СНС-а Александра Вучића и његовог брата Андреја данас гази српски народ и све грађане Србије. Велики број неразјашњених убистава, максимално коришћење државних ресурса у страначке сврхе, криминализација СНС-а, лично богаћење малог броја појединаца, издаја националних интереса, застрашивање, праћење и хапшење политичких неистомишљеника, као и уцењивање обичних грађања, те нерегуларан изборни процес, ставили су Александра Вучића као главног противника млађим генерацијама и мислећим грађанима Србије.

6.октобра 2018. године испред симбола СНС-а, телевизије “Пинк”, одржаће се велики протест против садашњег режима. Организатори протеста нису визионари, опозиција није идеална, нема искључиво добре намере, али садашња власт има искључиво лоше намере и заслужила је да буде промењена. Желели смо да се питамо и будемо део велике позитивне енергије за променама. Ово је прилика. Већина наших претходника не жали због 5. октобра. Они жале што никада није освануо 6. октобар.

За разлику од наших претходника од пре 18 година, данас располажемо свим информацијама. Нико неће 6-ог доћи заслепљен светлом будућношћу и идеалима. Њих тек треба да градимо. Неће нас бити ни милион. Али дочекали смо свој октобар. Дошао је тај дан са 18 година закашњења. Сигуран сам да властодршци нису свесни енергије која ће се показати те суботе.

Моје дете је исувише мало да бих га повео на раменима у овај протест. Са надом да она неће морати да протестује на улицама за неких 18 година, али и са дубоким уверењем да ће протестовати 7. октобра неке 2036. године уколико буде неопходно. Јер наш инат није умирући. Упорно до победе. Видимо се!

Posted by Игор Вуковић
Categories: Текстови и анализе