субота, 10 јуна, 2017 у 5:10PM

Поред примарног политичког деловања које подразумева представљање сопствених резултата, програма и личности, постоји секундарни приступ који се ослања на поређење са политичким противницима,  а у најлошијој варијанти и неоправдано блаћење истих. Када секундарни приступ постане примаран, а некада и једини, у недостатку резултата и планова долазимо у ситуацију у којој имамо осећај да константно бирамо мање зло. Управо из опортунизма се праве велике коалиције, групишу странке на власти и обједињује опозиција.

Мишљење да су идеолошке поделе на леве и десне превазиђене и да су битна “животна питања”, говори о неозбиљности политичких странака у нас, а тиме индиректно и грађана којима се сервира избор између мањег зла. Колико је депласирана мисао о непостојању потребе за поделом на леве и десне говоре сви претходно одржани избори у развијеним демократијама, а највише у Француској. Свакако је лакше окренути се противницима и популизму. Последице тог опортунистичког приступа осећамо на својој кожи годинама. Понекад се стиче утисак да би се нпр. модерна десница код нас бавила васионским, а не текућим питањима и проблемима грађана.

У случају када су правила игре тако постављена и када су недостаци противника практично најбитнији за сопствено деловање, интересантно је видети како су примљени и како су реаговали они који су тек улазили у круг. Мане које су новооснованим, још увек неукаљаним странкама или личностима истицане, у ствари су им представљале ветар у леђа и додатан подстрек за рад. То што их нису користили да очувају и додатно развију свој политички профил, њихов је проблем. Сетимо се Двери. Медијска тортура коју је трпела ова организација, жигосана као клерофашистичка, екстремно десничарска и заостала, била је нестварна. Првих година свог битисања Двери су расле, док им је присутност у медијима била само у негативном контексту. Данас тога нема. Они су пожељна демократска опозиција. Поделили су се. Њихова сопствена прича о саборности и слози уместо демократије распала се на неколико делова и заувек.

Све док је СНС критикована као радикалска, односно док им је радикалска прошлост била главна мана, та странка је расла. Сада, након оволико година диктатуре причати о радикалској прошлости чак је и неумесно, јер им нови недостаци излазе на видело из дана у дан. Исти случај је и са појединцима. Свеж пример је г. Саша Јанковић. Кампања противника заснована на његовом личном животу и приватним стварима донела му је само корист и утицај на добар резултат. Ипак, објективни недостаци које испољава у свом политичком деловању, попут изјаве да је Дејтонски споразум привремен, неспретно датог имена организацији, одласка одређеног броја људи из ње и недостатка програма покрета, бацили су злонамерне “мане” из личног живота у други план.

Ко ради тај греши, ко много и дуго ради тај више греши. Овде се не говори о малим и ситним несавршеностима одређеног политичара или политичке организације. Реч је о системским грешкама и недостацима који су бацили у други план пожељну почетну позицију у којој политички противници износе паушално и злонамерно небитне, нетачне и личне ствари као недостатке.

Да се нису сви временом мењали и кварили, показује нам случај принца Александра II Карађорђевића. Као главни, практично и једини престолонаследников недостатак, истиче се, већ дужи низ година, то што не говори довољно добро српски језик. Ако узмемо у обзир чињеницу да се принц вратио из иностранства са жељом да помогне свом народу, није реално очекивати да говори српски језик попут Томислава Николића или Ивице Дачића. У дипломатији се служи највише енглеским језиком, а стид који смо осетили слушајући претходну двојицу, као и многе друге, враћа нам се стално попут бумеранга због критиковања српског принца.

Трајање ове “мане” охрабрује све монархисте. После 16 година боравка у Србији, српском принцу не може се наћи објективан недостатак у јавном деловању. Велики хуманитарни рад, немешање у дневно-политичке токове, домаћински однос према грађанима, ненаметање себе и своје породице, обележили су претходан период.

Нека противници и даље истичу првобитну и једину „ману“, јер друге нема и није се појавила. То је гарант даљег раста идеје за обнову Краљевине Србије.

Posted by Игор Вуковић
Categories: Актуелно, Текстови и анализе