Игор Вуковић: Подизање минималца – криминал белих оковратника

петак, 21 августа, 2020 у 9:37AM

  Подизање минималне цене рада као мера побољшавања економског статуса радника доживела је свој фијаско. Ову меру актуелни режим спроводи од јануара 2017. године. Након 3 године могу се сагледати ефекти.

  Услови рада у приватном сектору, одакле је велика већина радника пријављених на минималну зараду, нису побољшани. Просечна плата, од увођења ове мере, не повећава се бржим темпом. Већи раст не бележе нове привредне гране. Број радника на „минималцу“ се није смањио. Напротив. Повећао се, са 320.000 из 2017. на 350.000 у 2020, што значи да су само нови радници ушли у опсег повећане минималне зараде. Нико не излази из тог, лошег, статуса.

  Тема је широка и захтева дубоку анализу. Добар пример је и савршено тржиште. На њему би најнижа цена рада била нула динара. Наша власт оваквим мерама бежи од тржишне равнотеже што говори о све већем броју несавршености. У многим државама, попут Шведске, минимална цена рада није прописана.

  За права радника и њихове услове рада пре свега су неопходни слободни синдикати. Затим, јасна законска регулатива и пореско релаксирање привреде.

  Намера режима је лоша. Није њима стало до најугроженијих радника у приватном сектору. Једини циљ подизања минималца је пуњење пропалих државних фондова. Сведоци смо бројних малверзација у здравственом и пензионом систему. Овом мером повећавају се приходи фондова. Приватном сектору се намећу додатни трошкови. Запосленима погоршава статус.

  На крају, ако им је стало до радника, зашто не подижу само обавезни нето износ зарада, а доприносе оставе на истом нивоу?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар