Начела из 1906.

Обнављајући свој пређашњи рад да се стара о општем, непрекидном и сталном напредку свију грана народнога живота путем природним и сигурним (еволуцијом). Напредна странка ће:

1. да се заложи да се Устав земаљски, повраћен у живот у живот и мењан кад је забрањено уставе мењати и поправљати, прегледа или промени, еда би се Србији дао Устав по свима прописима законодавне власти.
2. да ради да се на основици дводомог система, окушаног и усвојеног у монархијам и републикама скоро свега света, у Србији утврди уставна владавина на консервативној основи, плодна и сигурна, искључујући сваки облик лине владавине (régime personnel).
3. да настојава да се у истини осигура лична и имовна безбедност, слобода савести, једнакост пред законом, слободан изборни ред, општинска самоуправа, као и да се сва права и слободе грађана зајемче; слободом штампе, слободом збора и договора и одговорношћу министара и чиновника, али да се предузму и и мере против свију злоупотреба ових народних слободâ.
4. да се свест о праву и држави и о дужностима према њима распростре у народу и код свакога корена ухвати, што се може постићи једино безобзирном применом закона, држањем реда и неговањем ауторитета власти. Самовоља и насиље, као и неодговорно и неуставно утицање на послове државне, морају се сузбијати, долазили они озго или оздо.
5. да суд остане поптуно независан и да, служећи чисто правди и законитости, постане стварни темељ безбедности, спокојства и слободе земаљске.
6. да се у цркви и школи народној васпостави ред и мир, неопходни узвишеном задатку њихову, и да се предузму мере како би у тим расадницима морала и просветенародним жртвама одговарале стварне услуге;
7. да се стара да се војска српска васпитава у уставно-монархичном духу, да јој се потребна морална снага јача дисциплином и и држањем заклетве и да она увек заузима своје право место у државном животу Србије;
8. да настојава даникоме не остану само права, већ да се свак упућује и на дужности, пошто без тога не може бити ни озбиљног рада ни напретка;
9. да напредак земље у привреди, трговини, радиности, као и рационално државно газдинство, заједно с целокупном мрежом железница и осталих саобраћајних средстава за све крајеве, с организацјом кредита и са истинито спроведљивом реорганизацијом пореског система, у ствари заузму прво и најозбиљније место у земаљским пословима; као и да се сходним законским мерама стара за побољшање стања занатлија, раденика свију врста и њихових породица;
10. да се целокупна државна управа преуреди по примеру сувремених напредних држава, и да се преуређењем општина општинска самоуправа доведе у сагласност са културним задацима земље и интересима државним;
11. да у спољној политици Србија, верна дужности које има као члан међунродне заједнице, мотри једино на интересе свеколикога српског народа, ма где он био, и да чини што се год може легалним средствима за унапређење тих интереса и одржавање што живље везе меу раскомаданим племеном српским;
12. да стојећи у балканској политици на земљишту девизе „Балкан балканским народима“ увек заступа слободно самоопредељење балканских народа, искључујући свако инострано туторство и свачије мешање у балканске послове које би било противно интересима националнога ослобођења и самоопредељења балканских народа.

Историја

Напредни клуб је основан 1906. године. Чинили су га интелектуалци окупљени око листа Видело, гласила Српске напредне странке, која је после деветогодишње паузе управо била обновила свој рад.

Српска напредна странка била је прва званично организована странка у Краљевини Србији. Напредњаци су организовани из редова младоконзервативаца, српских политичара који су настављали традиције конзервативних српских политичара уставобранитељског доба. Пошто се средином седамдесетих година 19. века на власти сменило неколико конзерватовних влада, Кнез Милан Обреновић је 1880. године поверио мандат за састав владе Милану Пироћанцу, једном од вођа будуће Српске напредне странке.

И поред својих конзерватовних корена, напредњаци су се залагали за убрзану модернизацију земље. „Разблажен либерализмом“ њихов конзервативизам углавном је био усмерен на постепену демократизацију земље. Тврдећи да српско друштво због слабе просвећености и сиромаштва није спремно за убрзану демократизацију предлагали су увођење дводомог парламента. За време влада Милана Пироћанца (1880-1883) и Милутина Гарашанина (1883-1887) Србија прошла кроз раздобље убрзаних рефоми. Изграђена је железница од Београда до јужне границе државе код Врања и источне код Пирота, установљена је Народна банка, реформисано школство и организована стајача војска.

За разлику од Народне радиклане странке, вођство Српске напредне странке није организовало масовну страначку организацију. Окупљени око владе и страначког гласила, напредњаци нису тежили за популарношћу. У јавности је за странку везивано неколико великих корупционашких скандала, међу којима и тзв. Железничка афера. Ипак, када је после одлуке Краља Милана да подржи споразум између радикала и либерала Српска напредна странка остала у опозицији, наступио је прогон њених виђенијих људи који није спорводила нова влада већ светина. Током десет година убијено је неколико стотина напредњачких првака. Странка је чак, током једногодишњег раздобља прекинула са радом. Тек средином деведесетих година 19. века Српска напредна странка је поново дошла на власт. 1895. године на чело владе ступио је Стојан Новаковић. После Новаковићеве смене 1896. године, Српска напредна странка је распуштена. У време личног режима политички субили активни само напредњаци блиски двору, али је ипак Уставом из 1901. године коначно успостављен дводоми систем у српском парламенту.

Тек 1906. године, Српска напредна странка је обновила свој рад. Основан је и Напредни клуб који је окупљао страначке интелектуалце и поново покренут страначки гласник Видело. Стојан Новаковић је поново дошао на чело владе у јеку Анексионе кризе 1909. године странка је у то време имала свега двојицу посланика у Народној скупштини. Током трајања Првог светског рата, посланици Српске напредне странке подржали су коалициону владу Николе Пашића.

После Првог светског рата Српска напредна странка је заједно са Самосталном радикалном, странкама Хрватско-српске коалиције и Народном странком створила Демократску странку.

„Закон, слобода, напредак“ слоган странке из осмадесетих година 19. века.
„Ред, Рад, законитост“ слоган странке из деведесетих година 19. века.

Језгро организације Српске напредне странке из осамдесетих година 19. века чинили су : Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Ђока Павловић, Димитрије Радовић, Чедомиљ Мијатовић, Љубомир Каљевић, Димитрије Маринковић, Марко Стојановић, Ђорђе Стојановић, Ђорђе Пантелић, Милан Милићевић, Милан Кујунџић, Мита Ракић и Моја Гавриловић. Један од страначких првака био је и Чедомиљ Мијатовић.

Почетком 1906. Српска напредна странка обновљена је око Стојана Новаковића али су њено језгро чинили представници новог политичког поколења: Павле Маринковић, Љубомир Ковачевић и Живојин Перић.

Милан Пироћанац (Јагодина 1837-Београд 1897) Студиарао права у Београду и паризу (1854-1860). Ради у Министарству иностраних дела, а касније постаје члан касационог суда. У конзерватовном кабинету Аћима Чумића води српску дипломатију. На челу напредњачке владе налази се од 1880. до 1883. године. У сукобу са својим наследником Милутином Гарашaнином настоји да ступи у коалициони савез са Народном радикалном странком. Главни одбор Српске напредне странке одбио је његов предлог због чега је изашао из политике. Касније ради као адвокат. Између осталог заступао је и Краљицу Наталију у спору са њеним супругом Краљем Миланом. Аутор је неколико књига значајних за политику и дипломатску историју Србије.

Милутин Гарашанин (Београд 1843-Париз 1898) Син Илије Гарашанина. Завршио је артиљерисјку школу у Мецу (Француска). Учесник је ратова Кнежевине Србије са Османским царством из 1876. и 1877. године. Гарашанин је у рату рањен, унапређен у мајора, па му је поверена и дужност начелника штаба Јаворске војске. Народни посланик Гарашанин је постао 1874. године. У Влади Милана Пироћанца обављао је дужност Министра унутрашњих дела. Од 1884. до 1887. у три наврата је постао председник владе. После силаска са власти 1887. године уређује страначки часопис Видело , а 1889. покреће часопис Поглед. У време Новаковићеве владе обављао је дужност председника Народне скупштине. Управо је Гарашанин 1896. расформирао Српску напредну странку. Милутин Гарашанин је у међувремену у неколико наврата био дипломатски представник Краљевине Србије у Бечу и Паризу. 1893. године Милутин гарашанин је био изабран и за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Стојан Новаковић (Шабац 1842 – Ниш 1915) био је филолог, историчар, политичар и дипломата. Између 1873. и 1883. чак четири пута је био именован за Министра поросвете у разним конзерватовним и напредњачким владама. Законом о основним школама из 1882. увео обавезно школско образовање за све дечаке и девојчице који дођу у одређен узраст. Пошто је годину дана био на челу Министарства унутрашњих дела Новаковић 1885. године одлази у дипломатију где ће са мањим прекидима остати све до 1904. године. Био је српски посланик у Цариграду (1886-1892 и 1897-1900), у Паризу (1900) и у Петрограду (1900-1904). На челу влада налази се у два наврата 1895-1896 и 1909 године. Као плодан научник који је написао випше стотина књига и научних студија постао је прво члан Српског ученог друштва, а затим и Српске краљевске академије, Руске академије наука, Краковске академије и Југославенске академије знаности и унјетности (из које је иступио после погрома на Србима у Загребу почетком 20. века). Био је председник Српске књижевне задруге од њеног оснивања 1892. године.

Војислав Д. Маринковић (Београд 1876 – 1935) Син српског политичара Димитрија Маринковића. У Паризу је студирао права, економију и политичке науке. Школовање је завршио одбранивши докторат из правних наука. По повратку у Краљевину Србију ради у Министарству финансија, а касније постаје и директор Опште привредне банке. Године 1906. као кандидат Српске напредне странке, постаје народни посланик. У Народну скупштину је непрекидно биран током двадесет и девет година. У новембру 1914. године постао је Министар народне привреде у коалиционом кабинету Николе Пашића. После смрти Стојана Новаковића (1915) постаје шеф напредне странке. Касније обавља дужност Министра трговине. Има удела у доношењу Крфске (1917) и женевске декларације (1918).

Маринковић предводи напредњаке приликом уједињења у Демократску заједницу и затим демократску странку. У Пашићевој коалиционој влади (1921-1922) обавља дужност Министра унутрашњих дела, а дипломатију води у владама Љубе Давидовића (1924), Велимира Вукичевића (1927-1928) и Антона Корошеца (1928-1929). После завођења краљевске диктатуре приступа групи „дворских демократа“ у трима владама генерала Петра Живковића био је Министар иностраних послова. На челу владе нашао се после доношења „Окторисаног“ („Дарованог“) устава у чијој је изради имао значајног удела. Водио је током три месеца истовремено југословенску владу и дипломатију.

Чедомиљ Мијатовић (Београд, 1842 – Лондон 1932) државник, дипломата, историчар и књижевник. Завршио је Лицеј у Београду 1862. године. Студирао политичке и економске науке у Минхену, Лајпцигу и Цириху. После краткотрајне универзитетске каријере постао начелник у Министарству финансија. У политику је ступио као Министар финансија 1873. године. На челу овог министарства налазио се у два наврата, од 1873. до 1875. и од 1881. до 1883. године. Мијатовић је био и Министар иностраних дела од 1880. до 1881. и од 1888. до 1889. године. Био је посланик Србије у Цариграду и Лондону. Учествовао је у неколико важних дипломатских мисија у Бечу, Лондону и Букурешту. Један је од твораца Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске из 1881. године. Написао је више стотина књига и расправа на српском и енглексом језику. Био је сарадник приликом израде једног од издања Енциклопедије Британика. У Лондону је објавио своје мемоаре The Memoirs of a Balkan Diplomatist (Мемоари једног балканског дипломате).