среда, 26 септембра, 2018 у 9:54PM

Да ли се Чедомир Антић коначно поздравио, или, како би се то данас рекло, „разграничио“ са разумом? У нашим полемикама, вођеним давних, јануарских, мајских, јунских и јулских дана у Политици – јуначке ране којих је тада допао га, судећи по периодичним изливима безразложне агресије, и даље пеку – показао сам, поред осталог, колико у Антићевим новинским чланцима има лажи и измишљотина. Ово што је објавио у Данасу (24.09.2018), ипак, превазилази све досадашње неподопштине и фантазије Чедомира Антића.

Узмимо за пример управо пасус који је Антић посветио мојој маленкости. Он се ту прво љути на Политику зато што је „објавила текст“ у коме сам га „без икаквог разлога, лично нападао“. Ово је само прва у низу Антићевих ноторних лажи. Свако може да потражи Политику објављену 11.1.2018 (текст Црква и алтернатива) и да се увери да је Чедомир Антић први, ничим изазван, напао тек објављени Апел за одбрану Косова и Метохије, назвавши га „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ и документом у коме се проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“. Када сам одговорио да ме неслагање са Апелом не чуди од некога ко се јуче залагао за сецесију Црне Горе од СР Југославије, а данас за сецесију Косова и Метохије од Србије, и да „света подељеног на родољубе и досовске издајнике“ у Апелу једноставно нема, Антић је узвратио умножавањем нових измишљотина. Потом је, међутим, прешао и на необично приземне увреде. Чудновати примитивизам његових напада зачудио је многе наше заједничке колеге, који су до тада веровали да су га добро познавали.

У Данасу Антић се, потом, жести зато што је уредница Политикине рубрике Погледи, госпођа Биљана Чпајак, „дозволила“ да мој текст „буде објављен“. Најосновнија етика, међутим, налаже да свако има право да на критике, па и на памфлетске нападе, одговори. Уредница је затим, како Антић тврди, „настојала да цензурише и спречи објављивање мојих одговора проф. Ковићу“. Истина је, међутим, да је Политика, на моје чуђење, објављивала текстове у којима је Антић прешао на вулгарно вређање (Политика 31.5.2016, 15.6.2018, 27.6.2018). То што је уредница настојала да умери и моје одговоре и што је предлагала да прекинемо полемику, нисам доживео као „цензурисање и спречавање“. Једноставно, свако је могао да примети да су Антићева вулгарна пренемагања, недостојна Политике, срозала ниво полемике.

И текст у Данасу, уосталом, сведочи о Антићевом примитивизму. Да ли би требало да му одговорим истом мером па да, баш као што он напада мога оца, извршим препад на Антићеву мајку? Да се упустим у анализу утицаја њеног лика и дела на његове ставове? Има ли дна којим би се коначно завршио слободни морални пад Чедомира Антића?

Најзанимљивија је Антићева тврдња да сам „данас посвећен промовисању екстремистичке политике која одговара властима зато што обеспућује и радикализује ионако слабу опозицију“. Баш као и у одговору на Антићев први напад на Апел за одбрану Косова и Метохије, морам да упитам: ко овде „промовише екстремистичку политику“? Онај ко се залаже за распарчавање сопствене земље (прво Југославије, данас Србије), стварање Велике Албаније, за препуштање 120.000 сународника Тачију и Харадинају, за „етничко разграничење“ Срба и Албанаца, или онај ко се залаже за очување целовитости своје земље, за владавину права (поштовање њеног Устава), поштовање међународног права (Резолуције 1244 УН) и сазревање свести, упркос свему, о нужности заједничког, макар и паралелног живота Срба и Албанаца?

Тврдња да политика за коју се залажем „одговара властима“ у најмању руку је смешна када долази од некога ко је био напредњак пре напредњака. Антићев „Напредњачки клуб“ је, наиме, старији од Вучићевог СНС-а. По питању Косова, Чедомир Антић се залаже за потпуно исту политику као и Александар Вучић. Свој први напад на Апел завршио је, уосталом, тврдњом да „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“ (Политика, 11.1.2018).

Можда Чедомир Антић тврди да „обеспућујем и радикализујем ионако слабу опозицију“ зато што су и његова најновија странка и савез у који се учланила, прихватили политику Апела за одбрану Косова и Метохије? Ту, заиста, не могу да му помогнем.

Могу да се сложим са тврдњом да је „опозиција слаба“. Али зашто је тако? Лепо је то што су се Антићеви нови политички пријатељи „обеспутили“ и преузели ставове Политичког савета ДСС, који је покренуо Апел за одбрану Косова и Метохије. Морам, међутим, да приметим да у њиховим редовима има превише Чедомира Антића. Таквим, давно потрошеним људима, једноставно, више нико не верује.

*Фотографија преузета са сајта Демократске странке Србије

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо