уторак, 28 новембра, 2017 у 2:51PM

Чедомир Антић, члан Политичког савета Народне странке, у свом тексту од 16. новембра („ОЕБС-ова мисија и избори“), врло тендециозно пласира неколико погрешних информација којима може довести у заблуду читаоце ,,Политике”, које се односе на позив дела опозиције ОЕБС-у за посматрање предстојећих избора.
ЛДП није добио никакав папир којим се од нас нешто тражи о питању ОЕБС-а. Али, то не спречава оне који су те захтеве саставили да се обрачунавају са ЛДП-ом управо о том питању, јер једини смо се усудили да одмах то оценимо као неозбиљну ствар и још један доказ неспособности једног дела опозиције која из својих разлога води рат с нама, месецима. Ми нисмо нојеви. Глава нам није у песку, и врло добро видимо размере уништавања опозиционе сцене коју су извршили Саша Јанковић и Вук Јеремић. Обојица лишени било каквог практичног познавања политике својим јаловим понашањем омогућили су једном човеку да први пут после 25 година победи у првом кругу председничких избора продуживши тако његову власт на још пет година. Апсолутно не познајући изборна правила, не знајући ни шта су контролори на изборним местима, предали су победу у руке Вучићу. Данас, седам месеци после тога, опет су они на челу некаквог тима који се бори за фер и слободне изборе, а ни сами нису сигурни шта то значи.
На конференцији за новинаре, одржаној 10. септембра, Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а, јасно је рекао да је идеја о доласку ОЕБС-а алиби – захтев дела опозиције и да нико не може да нас сматра озбиљним политичарима док запомажемо и призивамо ОЕБС на локалне изборе у Београду. Не зато што имамо нешто против ОЕБС-а, како неуспело алудира члан Политичког савета у свом тексту, него зато што то није нешто чиме се уопште ОЕБС на тај начин бави, што је представницима опозиције на једном од састанака са страним званичницима јасно речено.
Проблем је у томе што ЛДП није партија која учествује у овој театралној саборности дела опозиције која већ постаје гротескна. Толико незрелости, самољубља и неспособности дуго није било на политичкој сцени. Тај део опозиције данас чине сви они који су, у очекивању да ће Александар Вучић обратити пажњу и на њих, остали кратких рукава. Ту су данас његови министри, саветници, бивши коалициони партнери, људи који су га подржавали као посланици, они којима није дао да буду судије Уставног суда па су сада много љути и кивни, људи који су адвокати одређених криминалних група, бивши чланови ДСС-а, СПС-а, ЈУЛ-а… Сви згурани и згрчени убеђују нас да су само они опозиција, док су сви остали, како они кажу, лажна опозиција, мада су за све неправилности, крађе у овој земљи, преваре, нерегуларане услове, неједнакост, отпуштања, притиске и уцене чули тек оног дана кад им је Александар Вучић измакао столицу на којој су седели или им није принео ону столицу којој су се надали. У томе је разлика између нас и њих и ту је корен нашег неразумевања. То зна и господин Антић, који се нада да ће се коначно скрасити у трећој партији чији је члан, после две неуспешне авантуре.
Наш проблем са тим делом опозиције је политика. Прво, зато што немају до краја јасно изграђену политику, а ово што имају једнако је ономе што ради власт Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије. И власт и странка чији је члан Политичког савета Антић мисле исто о односу Србије и Русије, Босни и Херцеговни и њеној будућности, чланству Србије у НАТО савезу, грешкама које смо чинили током ратова на простору бивше Југославије. Зато ми не пристајемо на то јефтино грљење којем су склони ти делови опозиције, јер је њихов конфликт са Вучићем персонални, док су за своје теме напада нашли нешто за шта се ми одавно залажемо, и нема потребе да адвокати Земунског клана, судије Мире Марковић и издавачи књига Милорада Улемека Легије мере нашу спремност и борбу за фер изборе, медијске слободе и права угрожених. Пошто и они и ми знамо да су све победе које се памте у овој земљи извојеване заслугом оних који су и данас најнападанији, док су се ти вајни данашњи опозиционари крили у министарствима под влашћу Слободана Милошевића, а неки су се у Србију вратили онда када су помислили да је извојевана слобода петог октобра шанса да роваре по тек успостављеним институцијама. Можда Вук Јеремић зна нешто о томе.
*Члан Председништва Либерално-демократске партије, Ђорђо Жујовић

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо