понедељак, 30 јуна, 2014 у 9:42AM

Прошло је стотину година од најсудбоноснијег атентата у историји човечанства.  Сарајевски атентат је био један од двадесет политичих атентата који су извршени у Европи тих година. Фрања Фердинанд, престолонаследник аустроугарског престола, био је четврти који је очекивао да наследи старог цара Фрању Јосифа – двојица његових претходника су доживела насилни крај. Цар Фрања Јосиф је у неколико прилика био мета атентатора, једном од њих у Италији су тих година били подигли споменик. Цар Фрања Јосиф је био удовац, његову супругу царицу Елизабету убио је у Швајцарској турпијом један суманути анархиста…

Сарајевски атентат је постао шибица која је запалила пожар светског рата. Разлоге за такав след догађаја могуће је препознати у политици великих сила, пре свих Немачке и Аустроугарске.

Уочи Првог светског рата Европа је пролазила раздобље великог успона. Привреда је незадрживо расла у просеку већем од 10% годишње. Култура је досегла невиђени процват. Ипак, Европа и свет тог времена били су позорница супротности и великих неправди. Више од половине човечанства налазило се тада у колонијалном статусу, у подређеном и обесправљеном положају. Чак и у Европи већина данашњих нација нису имале своје слободне државе. Поданици Великих сила били су обесправљени социјално. Жене нису уживале основна права. Радници су се разликовали од робова и кметова само по томе што су сами могли да изаберу где ће живети своје сироте и обесправљене животе и како ће умрети. Малобројне државе попут Велике Британије, Француске и Белгије имале су деморкатске установе – али су и њихова богатва и престиж почивали на стотинама милиона обесправљених житеља колонија. Од краја 19. века једна нова европска сила, напредна и модерна, али ауторитарна и милитаристичка, Немачка желела је да преотме првенство међу Великим силама. Немачко царство је на свом путу ка светској моћи имало малобројне савезнице – једна од њих је била Аустроугарска. Аустроугарска је била свакако најстарија европска царевина, заштитиница старог поретка и „војска Католике цркве“. Била је то све заосталија, ауторитарнија и немирнија империја сачињена већином од народа који је нису жели. Неспремна да се реформише Аустроугарска је морала да се ослања на војну силу. Током претходних стопедесет година, међутим, Беч није успео да однесе победу у неком рату. Револуција из 1848. је разорила ову Аустрију – обновила ју је тек руска војна интервенција. У ратовима са Пијемонтом, Француском и Пруском изгубила је поседе и утицај у италијанским и немачким земљама.

Почетком 20. века ова држава без прекоокеанских колонија окренула се Балкану. Од како је Кнежевина Србија добила међународно признање за своју независност Аустроугарска је покушавала да је учини својом колонијом. Већ 1881. је у томе и успела. „Тајна конвенција претворила је Србију у „европски Тунис“.  Ипак, слаба, растрзана и неуспешна Аустроугарска није показала велику жељу да одржи своје приврженике на власти у Србији. Успон Србије и других балканских држава почетком 20. века навео је Беч да промени политику према њима. Већ 1905. Аустроугарска је завела привредне санкције Србији. Царински рат је трајао до 1911. и Краљевина Србија је на послетку изашла као победница – богатија него раније. Године 1907. први људи аустроугарске државе одлучили су да Србију освоје и униште је као државу. Уместо да је претворе у колонију требало је да је раскомадају и поделе са њеним суседима, те тако осигурају продор до стратешки важног Солуна. Беч је 1908. противно међународним уговорима присајединио својој царевини Босну и Херцеговину. Србија је под претњом рата присиљена да призна анексију. Само захваљујући неспремности Немачке да је подржи Аустроугарска није напала Србију 1912. и 1913., за време њених победничких ратова против Османског царства и Бугарске.

Поред притисака на Србију и другу, у то време несумњво српску државу, Краљевину Црну Гору, Аустроугарска је на својој територији спроводила политику бруталног сузбијања не само националних већ и демократских права Срба и других јужнословенских народа. У Аустроугарској је цар био далеко моћнији од владе,  парламент није бирао владу, парламент су бирали само најбогатији – десет пута мање њих на савку хиљаду грађана него у Србији, Бугарској или Француској. До 1914. сва српска уружења у Босни и Херцеговини била су забрањена. Српска права у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Салвонији и Хрватској, која су дарована још у 17. Веку, била су укинута. Карловачки митрополит погинуо је под тајанственим околностима. У Босни и Херцеговини није дозвољено оснивање универзитета, забрањена су ђачка друштва, прогоњена православна црква… Срби су чинили 44% становништва, муслимани 32%, али су заједно достигли тек 7% укупног земаљског чиновништва. Срби у Босни и Херцеговини су били прогоњени, њихова црква гушена – владике хапшене или протериване. Није зато чудно што се омладина опредлила за пут којим су некада ка уједињеној и слободној Италији ишли тамошњи револуционари и државотворци.

Млада Босна је до 1914. постојала свега неколико година. Било је то удружење младих Срба, али и Хрвата и муслимана. Реч је већином о малолетницима надахнутим идејама слободе, правде, демократије, социјалне равноправности. Ово друштво све до Сарајевског атентата није било у стању да успешно спроведе нити једну насилну акцију. На демонстрацијама су добијали батине, ретки атентати завршавали су неуспехом и често смрћу атентатора. На Сарајевски атентат одлучили су се у време када је Аустроугарска после година притисака на Србију најавила огромне маневре  у Источној Босни. Младобосанци су се током неколико месеци  сами и о свом трошку спремали за атентат. Напослеку су добили помоћ од једног српског официра и једног добровољца из балканских ратова. Српска влада и врховна команда о свему нису знале ништа, осим што се на све стране осећао немир, чуле бројне гласине и притисак због провокативних маневара и изазивачке видивданске посете Сарајеву.

Само је чудо омогућило успех атенатата. Упркос многобројним упозорењима мере безбедности биле су симболичне. Надвојвода и његова супруга возили су се у отвореном аутомобилу. Два атентатора нису успела у свом науму – један је одустао, а бомба коју је бацио други није погодила свој циљ. Посета је ипак тврдоглаво и безумно настављена. На повратку надвојвода Фрања Фердинанд желео је да у истом аутомобилу оде у посету рањеном пратиоцу, возач је уз све то залутао и у покушају да исправи грешку чак зауставио возило. Стицај околности учинио је да се на том месту, сасвим непланирано, нађе Гаврило Принцип, један од атентатора.  Овај двадесетогодишњи младић никада није служио војску, био је одбијен као добровољац у балканским ратовима, у животу је испалио свега неколико метака. Судбина је хтела да оба његова куршума буду смртоносна. Погодио је надвојводу, а у покушају да убије аустроугарског поглавара Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека, промашио је кобно ранивши надвојвоткињу Софију.

У прво време чинило се да надвојводина смрт није изазвала велики утисак у Аустроугарској. Осим конзервативаца и верских радикала убијени престолонаследник није имао много присталица. Ипак, у Бечу, и што је важније Берлину, донесена је већ после два дана одлука да се иде у рат. Било је мало сумњи да ће тај рат бити само балкански сукоб. У Берлину су очекивали рат са Русијом и можда Француском. Цар Вилхелм Други веровао је да је дошао најповољнији и последњи тренутак за један победнички рат Немачке у циљу остварења европске превласти. Аустроугарска и Немачка су прикривале своје намере како би завршиле жетву и привукле што више савезника на своју страну. Надали су се да ће на своју страну придобити Италију, Румунију, Бугрску и Османско царство, а да ће Велику Британију одвојити од Француске и Русије.

Српска дипломатија је од почетка водила помирљиву и вешту политику.Није одговорила на разне оружане и новинске провокације. Оглушила се на погроме над Србима у Сарајеву и Загребу. Када је после три седмице припрема Беч ставио Србију пред ултиматум, она је у споразуму са Русијом и Француском пристала на све осим на улазак аустроугарске полиције на њену територију. Научници су касније пронашли документ према коме су аустроугарски државници испуњење ултиматума видели као почетак окупације Србије. Србија је тражила од Аустроугарске да прихвати арбитражу других сила или Хашког суда чији је један од оснивача био и званични Београд. Беч је међутим остао непоколебљив у својим агресивним намерама.

После месец дана кризе Аустроугарска је 28. јула 1914. Србији објавила рат. У року од седам дана цела Европа се нашла у оружаном сукобу. Рат није почео због Балкана пошто су Аустроугарска и Русија ушле у рат последње међу силама – тек 6. Августа 1914. године.

Рат који је уследио био је народни рат Србије и српског народа. У великим биткама 1914. Српска војска је однела славне победе на Церу и Колубари. Избацила је током шест месеци из строја 150.000 аустроугарских војника, заробила њих 70.000. Српски народ постао је жртва стравичног прогона. Аустроугарска окупација северних и западних округа Србије довела је до геноцидног затирања читавих крајева. Током рата страдало је 26% становништва Краљевине Србије и 20% становника Краљевине Црне Горе ! Верује се да је више од половине мушкараца српске државе нестало у страшном рату. Укупно више од милион мушкараца, жена и деце. Током неколико месеци епидемије тифуса 1915. боловао је сваки четврти становник Србије, а око 100.000 њих је умрло.Србија је неспороно сразмерно највећа жртва првог светског рата !

Србија је у јесен  1915. под ударом милионске армије коју су заједно на њу упутиле  Немачка и Аустроугарска, а нешто касније и пред нападом 400.000 бугарских војника, читава окупирана. Ни тада се није предала. Краљ, регент, влада, скупштина, војска, чиновништво и са њима скоро стотину хиљада цивила свих узраста, прешли су језиви пут у изгнанство преко црногорских и албанских планина. Штитила их је Црногрска војска која је код Мојковца славно поразила Аустроугаре. Краљевина Црна Гора је јануара 1916. коначо капитулирала.

На путу ка Крфу и Солуну страдало је 70.000 људи. Само на острву Виду у дубине мора сахрањено је око 8.000 српских мученика. Српска држава је наставила да постоји и у прогонству.  Динар је тада био јачи од аустријске круне ! Уз несебичну помоћ наших исељеника из Сједињених Држава, Канаде, Јужне Америке… захваљујући добровољцима пореклом из Лике, Далмације, Славоније, Босне, Херцеговине, некадашње Српске Војводине…  Српска војска је обновљена. Већ 1916. ослобођен је други по величини и најјужнији српски град – Битољ. Око 150.000 српских војника држали су заједно са савезницима Солунски фронт. За то време у српским земљама трајали су прогони – Србе у Херцеговини и Босни гонили су шуцкори и аустроугарска полиција,  више од 5.000 их је противзаконито убијено, српске вође и политичари суђени су у Босни и Хрватској на намештеним „велеиздајничким“ процесима. У Србији су бугарски прогони довели до избијања Толичког устанка 1917. године.  За само неколико седмица Бугарска војска убила је 20.000 становника два српска округа – био је то велики и никада кажњени масовни злочин пре свега над цивилима.

Коначно, септембра 1918. пробој Солунског фронта означио је почетак краја Првог светског рата. Победа је заиста однесена на Западном фронту, али највећи савезнички продор од скоро 700 километара извршен је управо на сектору који су држале српске армије. Бугарска је под ударом српског оружја прва међу Централним силама иступила из рата. Ускоро се распала и Аустроугарска. Српска војска ослободила ослободила је широке просторе од Ријеке до Темишвара. Срем, Банат, Бачка, Барања и Краљевина Црна Гора добровољно су се укључиле у састав Краљевине Србије.

Српска влада је искрено, али и по вољи савезника, желела да створи јединствену државу Јужних Словена уверена да ће тако створити услове за независност, привредну самосталност и избећи сукоб сродних народа какв  је било четири деценије дуготрајно, кобно ривалство са Бугарском. Зато је створена југословенска држава. Наредне деценије показале су да се српски народ никада није опоравио од страдања у Првом светском рату. Изгубио је своје националне државе Србију и Црну Гору.  Опасност од рата са Великим силама није нестала или постала мања, али је започео тихи међунационални рат у југословенској држави.

Први светски рат данас памтимо са пијететом, као доба великих победа и мучеништва. Спомињемо га и као остварење великог сна који се убрзо распршио.    Данас, на стоту годишњицу Сарајевског атентата, сећамо се Гаврила Принципа и његових другова – јунака, мученика и идеалиста… Људи чије су добре намере стицајем околности отвориле врата пакла. Треба да се данас споменемо милиона наших сународника из свих српских земаља који су погинули или умрли у рату у коме су бранили свој и наш опстанак и право да живимо као слободна и уједињена нација.

Нека им је вечна слава.

Бог да им душу прости !

Живео српски народ !

Живела Србија !

 Живело Српство! 

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Вести