петак, 30 децембра, 2016 у 12:00AM

Каже се да победници пишу историју. Савладани народи и државе се обично задовољавају презиром према победничкој истини и труде се да преправе своју страницу историје. Од пада Троје, првог великог пораза који је остао урезан у свести западног света, до данас, губитници, култура и логика њихове нове реалности, остајали су скривени иза завеса историје. Иако је о ратовању написано безброј књига, тек 2001. године објављена је прва књига о томе како се живи са поразом. “Културу пораза” написао је Немац Волфганг Шивелбуш. Он се, поред анализе година које су уследиле после тешких немачких ломова, бави и друштвеним последицама пораза које су претрпели Французи и Американци.Каже се да победници пишу историју. Савладани народи и државе се обично задовољавају презиром према победничкој истини и труде се да преправе своју страницу историје. Од пада Троје, првог великог пораза који је остао урезан у свести западног света, до данас, губитници, култура и логика њихове нове реалности, остајали су скривени иза завеса историје. Иако је о ратовању написано безброј књига, тек 2001. године објављена је прва књига о томе како се живи са поразом. “Културу пораза” написао је Немац Волфганг Шивелбуш. Он се, поред анализе година које су уследиле после тешких немачких ломова, бави и друштвеним последицама пораза које су претрпели Французи и Американци.Каже се да победници пишу историју. Савладани народи и државе се обично задовољавају презиром према победничкој истини и труде се да преправе своју страницу историје. Од пада Троје, првог великог пораза који је остао урезан у свести западног света, до данас, губитници, култура и логика њихове нове реалности, остајали су скривени иза завеса историје. Иако је о ратовању написано безброј књига, тек 2001. године објављена је прва књига о томе како се живи са поразом. “Културу пораза” написао је Немац Волфганг Шивелбуш. Он се, поред анализе година које су уследиле после тешких немачких ломова, бави и друштвеним последицама пораза које су претрпели Французи и Американци. Резултат је студија о комплексном психолошком и културном одговору становништва побеђених држава која нам показује да сва модерна друштва на пораз реагују на сличне начине. Тек је модерност, по Шивелбушу, трансформисала пораз из политичког у културни процес. Свепрожимајућа моћ модерне државе је учинила да психолошки терет пораза и његове бројне и неретко тешко препознатљиве последице осети сваки појединац. Бављење заједничком свести и колективном психологијом увек је незахвалан, а неки би рекли и ненаучан посао. Али, тешко је игнорисати уверљивост и луцидност Шивелбушове књиге. “Пораз је у основи психолошка ствар”, пише, у рецензији Шифелбушове студије “националног опоравака”, Денијел Моран, професор националне безбедности на Постдипломској академији америчке морнарице. “Армије и нације се не предају зато што су потучене до ногу – није реткост да су њихове оружане снаге у тренутку предаје снажније него на почетку рата.” Када се “усели”, идеја пораза постаје корозивна и паралишућа. Нације су неспособне да замисле свој пораз, тврди Шивелбуш. Становништво пораз, и ако га уопште призна, прихвата само на- кратко. Али, како је написао Рајнхарт Коселек, немачки филозоф историје, ни победницима није лако. И они историју могу само да “држе кратко, јер (историја) никада не дозвољава да неко њоме дуго влада”. Клаузевиц, геније науке о ратовању, пружио је још једну утеху пораженима: победа никада није коначна. “Најважнији митови западне цивилизације су богати сликама поноса пре пада, херојског пораза и освете која долази на крају”, пише Моран. У овим митовима поражени, по правилу, бивају награђени – у свим великим светским културама постоји схватање да страдање, пораз и рат, који увек носе претњу истребљења, обично претходе прижељкиваном узлету. Троја је изгубљена, али један избеглица из освојеног града постао је легендарни оснивач моћног Рима, док су победничка Грчка и антички хероји добијали само мрвице. Узорни победници, Одисеј и Агамемнон, на пример, остали су да бесциљно тумарају морима, односно да после херојске победе буду убијени када се врате кући, на гозби. Пораз има разне чари. Често је, пише Шивелбуш, доживљаван као “предуслов за спасење и тријумф” и изједначаван је са Исусовим страдањем. Савладани Французи су то изразили “Пијетом реванша”, тврдњом да херојски “пораз зарад већег добра” доноси “статус непораженог”, културну и цивилизацијску супериорност. Свака европска земља има свој “варварски исток” – за Французе је то дуго била Немачка. Тако француска неуспела “борба за хумани циљ” није значила пораз, већ је претворена у чин који доноси “вечну славу”. Великим нацијама је лакше да се придигну, да скрпе неку утешну колонијалну (или постколонијалну) империјицу. Али губитници, колико год да су велики, обично не успевају да после пораза брзо сакупе снаге и започну нову борбу – Немачка је један од ретких (и неславних) изузетака у 20. веку. Реванш и освета, колико год да су универзално сањани и прижељкивани од стране потучених, немају значајније место у “култури пораза” која настаје током послератних година. Све поражене нације – ту по Шивелбушу нема изузетака – покушавају да пораз осете као победу. Wегова књига је сведочанство о томе колико је јединствен одговор савладаних друштава на овако тежак ментални задатак. Поражени, најчешће, како тврди Шивелбуш, после почетне дубоке депресије пролазе кроз “унутрашњу револуцију”, еуфоричну, самопрочишћавајућу трансформацију, “победу” која треба да компензује ратни пораз. “На тренутак, спољна војска није непријатељ, већ нека врста савезника.” Нација постаје “обузета свеопштим братимљењем”. “Озарена лица и веселе прославе”, опис је Париза 1870. године, у данима проглашења “Треће републике”, после првог модерног пораза. Али исто важи и за Београд 2000. године. “Слава нашим поразима… ослободили су нас Наполеона”, слоган је који је касније често парафразиран широм света. Пораз тада постаје тријумф, “синоним ослобођења… од пониженог оца-тиранина”. “Нација која је изгубила тада се осећа катарзично прочишћеном, ослобођеном сваке одговорности и кривице”, пише Шивелбуш. Депресија нестаје и поражена држава постаје “земља из снова”, modafinil online како је један историчар описао кратак период у Немачкој после Првог светског рата и свргавања цара-губитника. Тада су становници Берлина били убеђени да ће се све брзо “вратити на старо”, добро предратно време. Стање “земље из снова”, по Шивелбушу, обично траје само неколико недеља или месеци, а најдуже две године. Следи “буђење” – доста је било, захвални смо бившем непријатељу, али време је да оде, да нас остави на миру. Тада наступа осећај преварености и “двоструке издаје”. Непријатељ, који је био краткотрајни савезник, поново заузима старо место. Послератна унутрашња револуција “губи ауру ослобођења и спасења”. Она постаје “пуч”, а на револуционаре се тада гледа као на издајнике. У пораженој Немачкој то су звали Долцхстосс – “нож у леђа”. Милионска немачка армија је у Првом светском рату капитулирала, као и Милошевић у Куманову, пре него што је и- један непријатељски војник ступио на њено тло. Или, како би Немци рекли – им Фелде умбесиегт – “непобеђена на бојном пољу”. Шивелбуш пише да стварање оваквих, мада скоро неизбежних митова, има на заједницу ефекат који је сличан ономе који неуроза ствара код појединца. Фрустрирана жеља за осветом одлаже прижељкивано “наплаћивање дуга” у неодређену, “месијанску будућност”. Немогућност да се “поравнају рачуни”, како тврди Шивелбуш, “не резултира катарзом, већ психодинамичком блокадом”. Позивајући се на Фројда, он пише да у времену “тоталног рата”, када се сваки непријатељ доживљава као “отелотворење зла, архинепријатељ са којим не може бити додирних тачака и компромиса”, та блокада код пораженог постаје хистерична, халуцинаторна неуроза и “ствара имагинарни свет фантазија у који се повлачи трауматизовани его”. Мада је Хајнрих Ман узроке пораза 1918. године видео у “проклетству победе” остварене 1871. године, Немци су га углавном правдали речима: “десет пута надјачани и 27 пута преварени”. Иако је у већини ратова превагу односила она страна која је владала техником и технологијом коју непријатељ није поседовао, поражени су победника обично описивали као “безвредног”, “невојничког” преваранта који је успео само зато што је кршио правила. Све је у рату било “нефер” и “нелегитимно” – уз то се налазе “издајници” и откривају “превртљиви савезници”… Врле, “ратничке нације” су, наводно, триковима губиле од декадентних, “буржујских нација”. Покварени шпекуланти и трговци, искусни профитери и манипулатори, варали су достојанствене, али наивне ратнике. У очима пораженог у модерном времену, када је све добило цену, “дволични” победник је победу морао да “плати својом душом”. А са друге стране, како је војницима неколико дана после историјског пораза рекао Виктор Иго, “слава припада Француској”. Уз славу и част поражени обично проглашавају и своју моралну победу, духовност и невиност. Касније се код губитничке стране, ипак, појављују знаци имплицитног признања пораза и супериорности непријатеља. Шивелбуш пише да губитници често почињу да “скоро www.yourcanadianmeds.com рефлексно имитирају победнике”. Они обично приступају реформи образовног система и по правилу прихватају организацију универзитета коју је развила победничка страна. Пораз тиме не добија право име – реформе којима се прихвата или “позајмљује” умешност победника су по правилу праћене веровањем да они своју (увек) привремену супериорност дугују “чињеници” да су присвојили успехе и достигнућа поражених који су, пак, заборавили лекције из своје “славне прошлости”. Шивелбуш у комплексном, мултивалентном процесу који се после рата успоставља између победника и побеђених, а који укључује и разне облике асимилације и културне адаптације, препознаје и један важан однос, сличан ономе који је у економским односима између држава описао познати норвешко-амерички економиста Торстен Веблен. Он говори о “позајмљивању” технологије или новца. Шивелбуш пише да када поражени “позајмљују” од победника, они њима тада признају само “већи материјални прогрес и модерност, првенствено у технологији и организацији”. Поражене “не занима душа, дух или културни идентитет нације кредитора. Напротив, модернизација према обрасцу који је поставио победник… није ништа више од средства за духовну и културну ревитализацију и регенерацију” поражених. Wихов ултимативни циљ је да победника-кредитора упропасте ван бојног поља, да га доведу до банкротства и “демонстрирају да технолошке, организационе и економске иновације достижу своју пуну сврху и бивају потпуно испуњене само онда када их поражени усвоје и обогате својим духом и културом”. Иако пораз понекад пораженима доноси и стварне предности, већина нација из пораза извуче много мање корисних лекција него што би могле. Код појединаца ствари стоје нешто другачије. Шивелбуш сматра да председник Вудро Вилсон, “јужњак”, није у детињству искусио пораз и морално прочишћење јужњачке Конфедерације у Америчком грађанском рату, питање је да ли би САД 1917. године ушле у “Велики рат” и да ли би морална питања добила место у светској спољној политици. Шивелбуш разликује степене пораза и капитулације. Немачка и Јапан су у Другом светском рату били толико темељно уништени, и физички и морално, да се код њих није развила жеља да се освете победницима. Али, он пише да “док год губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом”. Шивелбуш нам помаже и да разумемо један аспект односа, као и дугу серију бескрајно самоуверених, увредљивих и морализаторских јавних наступа немачких и аустријских политичара и дипломата према Србима и Србији током претходних петнаестак година. Велики губитници, какви су становници сасвим физички и морално разваљеног “Трећег рајха” постали на крају Другог светског рата, почињу да верују да само они имају морални ауторитет да суде и придикују “јер су прошли кроз (исусовско) страдање и отишли на другу страну, изнад свих својстава овоземаљске политике”. Када овако самозаснована “морална снага” временом постане упарена са економском и политичком моћи, добијамо неупитну агресивност и нестрпљивост, па и мржњу, према онима којима су касније, као, на пример, Србима деведесетих, прилепљене искључиво “црне” слике. Шивелбуш пише да је “мали корак од разумевања пораза као чина прочишћења, понизности и жртвовања – својеврсног распећа – до полагања права на духовно и морално вођство у светској политици”. Иако се у Шивелбушовој књизи Србија уопште не помиње, она невероватно прецизно одсликава нашу историју, недоумице, буре и ломове од потписивања данас ретко помињаног Кумановског споразума. О моћи корозивног страха и конфузије који завладају на крају рата сведочи и чињеница да су српски преговарачи у последњем тренутку одлучили да “споразум” којим је Косово прешло под контролу ратног непријатеља не потпишу у албанској крчми “Европа 93” – власништво извесног и, ипак, неисторијског И. Садикуа, у којој су “преговори” вођени првих дана, већ у француском војном шатору двадесетак километара даље. Национална амнезија наступа брзо. “Онај отров који је на самом почетку изазвао кризу… као и циљеви и агенде због којих су нације кретале у рат, бивају запањујуће брзо заборављени”, пише Шивелбуш. Моран сматра да је “култура пораза изнад свега култура инверзије и рекапитулације, камуфлирана у самопреиспитивање и историјску критичност”. Уместо на ружној, али правој прошлости, поражени уче на оној која је “изврнута тако да се допадне њиховом осећају части и да пружи нешто наде за будућност”. Најкорисније при овом изобличавању canadian pharmacy online историје, бацању “заваравајућег светла” на пораз, јесу “вредности и слике које су сматране највреднијим пре рата и које су, можда, допринеле… непотребној патњи”. То је и разлог зашто хероји рата бивају брзо заборављени и зашто прво ишчиле жал и сећање на страдање. Ту нема разлика између Француза, Срба и Американаца. Усмеравање емоција постаје један од важнијих задатака владара. Тако су једну од најчувенијих тајни Бушовог поражавајућег војевања у Ираку представљале фотографије са транспортним авионима натовареним ковчезима убијених америчких војника. И поред наметања бенигног новоговора, “паметних ракета” и “милосрдних анђела”, рат није постао игра. Жалост и спонтано подсећање на стварне жртве недобијеног рата воде “суочавању са неповратним губитком” и зато бивају потиснути разним споменицима и церемонијама, “културно неаутентичним” симулацијама. Ипак, чак и у најкрававијим ратовима, како подсећа Моран, само мањина, они који су у својој породици осетили трагичан губитак, овим безличним ритуалима спонзорисаним од стране државе, неће добити задовољавајућу утеху. Осталима ће они бити довољни да забораве и већином, пре или касније, науче да допишу историју пораза.

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе