Докле ће се код нас на делу и на екрану фаворизовати глупост, примитивизам, егоизам, нетрпељивост уместо памети, културе, суочавања, солидарности, љубави, нежности, узајамног помагања, разумевања и толеранције, запитао се наш познати психолог Жарко Требјешанин у тексту у коме је разматрао феномен Великог Брата и његове разорне последице на покушај успостављања темељних цивилизацијских вредности. Његов недсвосмислен сакључак је садржан у тврдњи да емисије оваквог типа као што је Велики Брат имају далекосежно негативне последице и доводе до разарања успостављеног културног обрасца што доводи до апсолутне превласти примитивизма, површности, глупости и некреативности која се онда преноси као нови образац понашања и испразне и површне комуникације.Докле ће се код нас на делу и на екрану фаворизовати глупост, примитивизам, егоизам, нетрпељивост уместо памети, културе, суочавања, солидарности, љубави, нежности, узајамног помагања, разумевања и толеранције, запитао се наш познати психолог Жарко Требјешанин у тексту у коме је разматрао феномен Великог Брата и његове разорне последице на покушај успостављања темељних цивилизацијских вредности. Његов недсвосмислен сакључак је садржан у тврдњи да емисије оваквог типа као што је Велики Брат имају далекосежно негативне последице и доводе до разарања успостављеног културног обрасца што доводи до апсолутне превласти примитивизма, површности, глупости и некреативности која се онда преноси као нови образац понашања и испразне и површне комуникације.Докле ће се код нас на делу и на екрану фаворизовати глупост, примитивизам, егоизам, нетрпељивост уместо памети, културе, суочавања, солидарности, љубави, нежности, узајамног помагања, разумевања и толеранције, запитао се наш познати психолог Жарко Требјешанин у тексту у коме је разматрао феномен Великог Брата и његове разорне последице на покушај успостављања темељних цивилизацијских вредности. Његов недсвосмислен сакључак је садржан у тврдњи да емисије оваквог типа као што је Велики Брат имају далекосежно негативне последице и доводе до разарања успостављеног културног обрасца што доводи до апсолутне превласти примитивизма, површности, глупости и некреативности која се онда преноси као нови образац понашања и испразне и површне комуникације. Овакав опис овог новоусопостављеног културног обрасца може се веома лако уочити и у нашим писаним медијима. Он у њима добија још морбиднију и разорнију слику и ефекат. Довољно је само бацити летимичан поглед на насловне стране наших новина и видећемо да су већ одавно пређене све границе пристојности, стида и моралности. Као да се Велики Брат преселио на странице наших дневних и многих недељних новина. Да ли присуствујемо бруталној демонтажи народа која је увелико на делу. О том процесу темељног разарања људског света мудри Карел Косик је записао следећи увид: “Демонтажа народа, што је у току, само је последица глобалне деструкције човека, који више није одредив (дефиниран) односом према истини и бити, него је понижен (у властитом поимању међутим узвишен) на усавршивши, никад задовољен „систем потреба“. Настало је катастрофално померање; човек је сасвим искључен с места где припада, избачен и помакнут другде, до приземности и бездуховности, до једнодимензионалности функционирајућег система.“ Демонтажа нашег народа која се несмањеним темпом одвија већ неколико деценија у нашим околностим представља израз најдубље и најотвореније морбидизације и некрофилизације нашег јавног простора. Очигледно је да је изгубљено елементарно осећање солидарности, увиђавности, поштовања туђе невоље и туге, пристојности и стида. Стид је у овој земљи морална и цивилизацијска категорија која више не постоји и не фунцкционише ка израз људске савести и способности да човек у себе има ону изграђену и усвојену границу савести, морала и самопоштовања а коју неће никада прекорачити. Стид, чување приватности и интимости, солидарност, пристојност, то су речи које у нашим приликама постају предмет подсмеха и и ниподаштавања. Немилосрдно се свакодневно пуне странице новина стравичним, бруталним и све морбиднијим сликама и прилозима као да више и не постоје елементарне границе уљудности и саосећања. То су оне особине које и разликују човека од других људи, осечај емпатије и тежња да се људска несрећа не претвара у део медијског спектакла и бесомучне трке за читаношћу и рејтингом. Медији виже нису само све бруталнији сведоци људских несрећа и патњи они почињу и да их што више сами производе како би били што екслузивнији и тиражнији у остваривању профита и медијско-политичког утицаја. Одвија се гладијаторска утакмица која ће новина објавити што бруталније, што експлицитније и морбидније слике и своје неприличне коментаре. У брутализацији нашег живота више нема никаквих ограда, устава и граница, почели смо да се навикавамао на насиље и смрт као део свакодневног тзв.нормалног живота. А насиље и смрт постају обична појава која нас више и не дотиче. Зато се и може десити да људуи настављају да с безбрижно купају на Ади док на обали лежи тек извучено тело утопљеника, а да папарацо на превару жели да упадне у собу повређеног ватерполисте Д. Икадиновића. Где су границе елементарне пристојности и стида. Или је све то део сабласног друштвеног спектакла ма колико био морбидан и нељудски. Али та машинерија брутализације нашег живота се не зауставља, она тражи нове жртве и нова узбуђења. На призоре брутализације нашег свакодневног живота се нико и не обазире и што је још трагичније они постају саставни део наше свакодневице, јер су са маргине криминалних хроника прешли на ударне странице наших новина и медијских вести које просто као да уживају да се дочепају нечије несреће и онда је недељама развлаче као високо гледане латино-америчке серије. Гледаност, медијски рејтинг и тиражи штампе то су једини чиниоци који данас у ери свеопште комерцијализације чине свето тројство функционисања и деловања медија. Тако постајемо сведоци гладијаторске борбе за сваког читаоца и гледаоца јер више нико и не поставља питање квалитета и пристојности програма или о писмености и квалитету новинарског писања и озбиљног обрађивања тема, то су превазиђена питања јер једино је важно да тираж и гледаност буду што виши јер то доноси рекламе и комерцијални утицај. И шта су стварне последице овагвог стања у медијима. Све ово доводи до нестанка телевизијских емисија и новина које нису окренуте искључибво стицању профита и разарајучој комерцијализацији, а које настоје да одрже висок ниво писања и стила и озбиљне телевизијске презентације као и посвећеност бављена озбиљним друштвеним и политичким питањима. Површност и глорификација насиља али и гламуризација света познатих личности постају главни супарник и непријатељ тзв. старих етаблираних медија, оних новина новина у којима су писали изузетно писмени и образовани људи способни да на стилски веом софистициран начин опишу и тумаче свет у коме живим. Они су поседовали темељна зања а данас као да се остварује иронична досетка Оскара Вајда да живимо у времену које има све више информација а све мање знање. И не само то живимо и туробмном времену у коме знање више и није потребно јер је на делу апсолутна спектакуларизација и обездуховљење савременог човека. И медији као и увек само прате судбину човека али увек настојећи да се супротставе матици вулгарности, површности и глорификацији насиља. Задњи је час да то почну да чине и наши медији. Очигледно је да површност постаје главни непријатељ тзв. старих медија. Једноставно читалачка и гледалачка публика се драстично променила, време се убрзава, не постоји образована политичка елита и образовни старомодни читалац који неће само гледати слике морбидних пизора у таблоидима већ читати озбиљне текстове у озбиљним и утцајним новинама. Све су то фактори који су на удару незаустављивог процеса комерцијализације и њиховог све већег и снажније свођења на функционисање дрштва спектакла и бесјрајне забаве. А управо комерцијална хидра спектакла мора непрестано да се храни новим спектакуларним и што крвавијим и бруталнијим догађајима како би медији имали своју неопходну дозу бруталности и насиља.Како ће се на крају звати време у коме ће апсолутно превладат новине и електронски медији у којима ће бити само вести о људским несрећема, природним катастрофама, животима славних личности, да ли ће то бити најзад остварење Врлог новог света-празног, површног, брутализованог и испражњеног од реалног људског живота и постојања. “Истина путује столећима као егзилант без куће.Зашто људи прогоне истину, а приклањају се неистини. Истински стид је почетак ослобођајућег стреса у којем се људима отварају очи и почињи постајати свесни шта се стварно дешава, шта се догађа не само око њих, него пре свега у њима самима. Неистина је нормалност наших дана. Све су ово увиди Карела косика и могу нам послужити да боље и трезвеније сагледамо нашу медијску ситацију и још једном се запитамо, зашто прогоне истину и спремни су да се упусте у настојање да неисатину проглашавају за врхунски домет искрености и објективности. Док год је истина изгнана у егзил како каже овај чешки филозоф медији ће бити све више претварани у таблоидне каљуге у којима је утопљена и сама потреба зс досезањем и облоиковањем истине. Свако време има таква морална правила каква је заслужило и каква је за своје постојање створила, свака заједница усопоставља говор који је њој разумљив. Савремном глобалном систему за његово функционисање није потребан никакв морал, он би кочио акцелерацијун и напредак. А језик којим се данас говори нужно је средство комуницирања унутар печине, комфорне и касарнске. Испразност и губитак смисла главна је дугорочна угроженост савременог човечанства. Све прожимајућа испразност уграђена у делујући систем и срасла је са њим за модерно човечанство означава не једну угроженост – него највећу“. Да ли је та претећа и хронична испразност, о којој са толико брижности говори Карел Косик, она основа на којој се рађа човекова потреба да испуни свој испражњени и ојађени свет па макар и најстрашнијим сликама и приказима о наказности и свеопштој брутализацији и варваризацији света у коме живимо. Када надирућа брутализација и медијска апологија насиља доживљавају свој врхунац и климакс као што је то даанс случај онда се мора поставити разложно питање на којој се основи мжће избећи превладавање наказности и брутализација света који нам се непрестано пружају и натурају као језго успостављеног медијског и културног обрасца. Насиље рађа само насиље и то је затворени круг у коме се брутално и темељно поништавају сви облици и узуси који одржавају човека у заједници као бића спремног да поштује заједничке вредности људског живота а не да се стропоштава у мараодерску знатижељу и опчињеност бављења туђом несречом. А таква му је судбина по свему судећи намењена. Зашто пристојност и поштење испаравају, пита се Карел Косик и покушава да пружи убедљив одговор“Зато што пристојност и поштење-она част аристократска-значе да постоје одређене границе, које не смемо прекорачити. Ако их не поштујем сам се из пристојности искључујем. Ми живимо у доба које не признаје никакве међе и границе – окупиран је предоџбом напретка и безграничног раста, безграничног повећања животног нивоа. Ми смо очигледно нашом глорификацијом насиља и његовим прихватањем као начина живота прешли одређене границе које нас искључују из пристојности и доводе до разарања нормалне човекове перцепције света и живота. Наша укупна медијска слика је најбоље сведочанство о губљењу пристојности,озбиљнодсти и објективности у рационалном сагледавању живота и писањају на исти начин о њему. То данас изледа као далеки недостижни идеал. Карел Косик се пита да ли је нужно подсећати шта је пристојност – АИДОС, значила у античкој Грчкој? Пристојност је била темељни принцип демократије. Посматрајући нашу медијску и укупну друштвену ситуацију можемо рећи да смо ми одавно остали без темељног принципа демократуије, јер су пристојност и стид одавно изгубиле свој значај и моћ.

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе