Игор Вуковић: Револуција
четвртак, 10 јануара, 2019 у 11:30PM
Понекад је улагивање појединих опозиционих политичара великим силама, односно њиховим службеницима у Србији просто задивљујуће. Ипак, чешће је само гадно. Каже Борис Тадић како би протести требало да буду дуги, упорни, са захтевима, те да је тако пао и Милошевић. Он који је направио СНС. Вероватно је преспавао 5. октобар.
Све сами револуционари. Из кафића, након селфија и твита директно у шетњу. Број људи на протестима вероватно их је све затекао. Што је добро, макар су свесни своје снаге. Грађани који шетају нису бирали састав опозиције, само хоће да сруше Вучића и његову булументу. 50.000 људи који корачајући изражавају своје ставове јесу тврдо језгро промена. Каже један од њих. Тужно је ако смо ми који шетамо иза тих гурача из првих редова спремни више себе да уложимо и жртвујемо од профитера и професионалних политичара. Зашто скоро сви имамо опортунистички приступ протестима? Да ли је то наша зрелост или неспремност лидера да докажу своју спремност на жртву све чекајући на неки нови погубни испад режима?
Да не пређе у критику опозиције, таква је каква је, нисмо је ми бирали већ страни фактор. Као и увек уосталом. Него, како ћемо отерати ово зло? Мирна шетња као почетак може да добије прелазну оцену, али дугорочно ће се завршити исто попут тзв. “протеста против диктатуре”. Избори? У овим околностима? Вучић ће променити услове, зауставити насиље, отворити медије…Молим вас.
Код нас је посебно уочљив тај калкулантски приступ политици. Да се ја не истрчавам, што баш ја да говорим о томе, дај сад само да шетамо у ретро стилу, Оливер је страдао-страшно, није време, хајде да вршимо притисак на стране амбасаде, тагуј, тагуј, шеруј…Питање за опозиционо-лидерску субкултуру: Осећате ли народну енергију?
Напредњачко зло се не тера на изборима. Нити ће икада признати пораз. Потребно је показати карактер. Настављачи комунистичког противправног континуитета морају да буду срушени како су њихови претходници и дошли. Револуцијом! Ако је из њихове злочиначке револуције произашло све што данас гледамо и живимо, и ми имамо право да спроведемо револуцију и ствари вратимо у пређашње стање. Макар направимо дисконтинуитет. Оно што је сигурно, настављачи комунизма који јашу на тековинама црвене револуције из 1945. немају право да моралишу о било којој наредно спроведеној револуцији.
Бунт, устанак, побуна! То је пеницилин за ове национал-бољшевике. Блокада свих значајнијих институција, медија, давање рокова од максимално 24 сата за неопозиве оставке председника републике и целокупне владе, распуштање Народне скупштине. Увођење прелазне владе, расписивање избора за уставотворну скупштину, покретање процеса против свих који су злоупотребили јавни интерес у претходних 6, али и 18 година.
У својој борби човек мора бити искрен, ако је добронамеран. Србија се дели на нас и њих. Њих који само себе сматрају државом и нас који и њих и себе сматрамо државом. Они који су направили такав амбијент да је држава једино њихова, а да су сви на супротној страни већи противници те државе од Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија. Такви свакако заслужују удар слободоумних грађана на труо систем.
Има ли револуције без озбиљног вођства? Наравно да нема, али то не умањује потребу за револуцијом. Не умањује потребу за отрежњењем оних који воде народ жељан промена.
Нема победе без карактера. Нема победе без ризика. Тријумфу морамо да тежимо, да га прижељкујемо и све учинимо да до њега дође. Свесни да се он можда неће остварити. Спремни на жртву. То подразумева вишемесечну борбу на улицама ако треба. И много више од тога!
Posted by Игор Вуковић
Categories: Текстови и анализе
Svaka rec je na svome mestu!