За краља и Отаџбину
петак, 20 јануара, 2012 у 12:00AM
Чудна је та општа повика на српске монархистичке традиције. Кад је реч о политичкој олигархији, она је логична и очекивана. За партије установа председника републике представља неку врсту џокера. Ко држи место председника републике, остварује и политичку превласт. Председник је темељ власти у успону, сидро у кризи и падобран приликом пада. Његова популарност је покриће и оправдање када истих у стварности нема. Око председника се стварају парламентарне већине, њему опозициони вођа нуди да формулишу политику према Косову и Метохији (после десет година заједничког дувања у тикву: устава, резолуција, декларација, закона…). Сетимо се колико је пута Милошевићев режим губио парламентарну већину али је опстајао захваљујући стабилности председничке власти, а како је пао после председниковог пораза упркос парламентарној већини.Чудна је та општа повика на српске монархистичке традиције. Кад је реч о политичкој олигархији, она је логична и очекивана. За партије установа председника републике представља неку врсту џокера. Ко држи место председника републике, остварује и политичку превласт. Председник је темељ власти у успону, сидро у кризи и падобран приликом пада. Његова популарност је покриће и оправдање када истих у стварности нема. Око председника се стварају парламентарне већине, њему опозициони вођа нуди да формулишу политику према Косову и Метохији (после десет година заједничког дувања у тикву: устава, резолуција, декларација, закона…). Сетимо се колико је пута Милошевићев режим губио парламентарну већину али је опстајао захваљујући стабилности председничке власти, а како је пао после председниковог пораза упркос парламентарној већини.Србија по много чему није довршена држава. Од „ујединитељке југословенских земаља“, наша земља постала је „болесник Балкана“. Није исправно закључити да је то само последица промене односа снага у Европи и свету, те да су догађаји од протеклих четврт века само и искључиво дело једне „историјске стихије“ (како је уочи рата Србије и НАТО процесе из деведесетих година формулисао Војислав Шешељ). Невоља у којој се српско друштво нашло 1990. године сводила се на избор мање лошег решења. За разлику од готово свих других социјалистичких држава Србија је за српски народ била тек резервно и мање повољно решење од било какве Југославије. Социјалистичка Југославија је за већину ионако подељених и неинтегрисаних Срба била, са свим манама, најбоље раздобље у историји. Комунизам „можда није био довољно успешан“, али за већину припадника српског народа он није био последица националног понижења и стране окупације (што је несумњиво био случај са нашим источним суседима). Формулисани и започети на таквим основама реформски процеси су током протеклих деценија код нас били углавном половични: „бранили“ смо свакакву Југославију до карикатуралне државне заједнице са Црном Гором, у случају Косова и Метохије смо били спремни да форму суверенитета ставимо изнад будућности и слободе макар наших сународника са севера покрајине, градимо капитализам са елементима најцрње обесправљености из 18. века за раднике и социјалине државе коју не можемо да приуштимо за онолико политичара, државних службеника и пензионера, колико је потребно да би влада имала стабилност… Однос целокупне наше елите и народне већине према установни парламентарне монархије представља једну од великих илузија после 1990. године. Београд је одавно прерастао своје шумадијске корене, а Србија – тешко пострадала у 20. веку – темељно је демографски измењена и послератним границама и југословенским искуством. Ипак, чудна је та општа повика на српске монархистичке традиције. Кад је реч о политичкој олигархији, она је логична и очекивана. За партије установа председника републике представља неку врсту џокера. Ко држи место председника републике, остварује и политичку превласт. Председник је темељ власти у успону, сидро у кризи и падобран приликом пада. Његова популарност је покриће и оправдање када истих у стварности нема. Око председника се стварају парламентарне већине, њему опозициони вођа нуди да формулишу политику према Косову и Метохији (после десет година заједничког дувања у тикву: устава, резолуција, декларација, закона…). Сетимо се колико је пута Милошевићев режим губио парламентарну већину али је опстајао захваљујући стабилности председничке власти, а како је пао после председниковог пораза упркос парламентарној већини. Све споменуто говори у прилог тези да смо ми, уствари, све време нека врста монархије. Монархија не мора да буде наследна, не мора, разуме се, бити ни ауторитарна. Уставнова председника републике је ионако израсла из установе монарха. Невоља је у томе што установа нашег председника републике у већој мери баштини традиције Брозове диктатуре и власти Слободана Милошевића него српске монархијске традиције, посебно из оних малобројних али тим драгоценијих година демократије и парламентаризма. Борећи се за што већу власт и бранећи повластице, политичка олигархија брани установу председника са свим њеним ауторитарним и псеудомонархијским цртама, по цену да води кампању против државних традиција. Парадоксално је да је углед династије Карађорђевића већи међу Србима и Републици Српској, Црној Гори или Македонији него у Београду и Војводини. Клевете које слушамо – од издаје до „покраденог злата“ – нису имале утицаја на Румуне и Бугаре, а њихови владари су потекли из страних династија и сарађивали су са Осовином. Дисквалификација према којој престолонаследник недовољно познаје језик народа којим влада, није имала утицаја на прагматичне Енглезе када су пре три века успоставили своју данашњу, иначе најдуговекију и најпопуларнију династију. У нашем случају однос према монархији често је пропаганда оних који верују да јачајући себе и своје партије снаже државу. Повратак краља из једине преостале српске династије – престолоалседника Александра Другог – свакако би помогао да Србија учврсти свој деценијама пољуљани идентитет. Био би то нови интегративан фактор државе чији распад је процес који још увек траје. Власт би се тако вратила у Скупштину и била би предата председницима владе, пренос власти би био осигуран и мање драматичан, а бастиони ауторитарности упућени на поглавара државе који представља симбол.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Veoma vas uvažavam gospodine Antiću i pratim sa interesovanjem vaše pisanje. Medjutim, o pitanju dinastije Karadjordjević, prošlosti i budućnosti imate mnogo šupljina i rekao bih površnih zaključaka. Gornji prilog sa vašom konstatacijom da Karadjordjevići nisu " ukrali" zlato je nažalost delimično tačna. Ovaj način obraćanja ne dozvoljava ozbiljnu argumentaciju i raspravu ali tačno je da Knez Pavle i njegova porodica nisu rekao bih lepše, nisu uzeli narodno zlato ili zlato kraljevine. Medjutim, vama kao ozbiljnom novinaru i analitičaru ili istoričaru bi trebalo biti poznato da je osim zlata Narodne banke koje je u diskutabilnoj količini odneto u London, Kralj Petar II tri godine tokom rata raspolagao zlatom i gotovinom u funtama i dolarima deponovanim u SAD, Britaniji, i tri Južnoameričke države. Prema podacima Narodne banke na dan izbijanja rata i preuzimanjem ovlašćenja za raspolaganje iznosi zlata i gotovine su bili manje za "svega" 19 miliona dolara. Jeste li neobavešteni o tome ili po narodnoj "gladite" prase da više naraste. Pozdrav
Prema zakonima koji su vazili u Kraljevini Jugoslaviji vladar i njegova porodica imaju redovnu apanazu. Takodje, sve do 1945. godine, celokupna vlada, drzavni aparat koji je izbegao, diplomate, penzioneri i nesto vojske primali su plate i penzije. Cak su pripadnici prognane crnogorske dinastije primali penzije i apanaze do 1945. godine. Dakle, odatle taj "manjak". Konacno, treba da znate da su srpske dinastije svojim novcem usle u ustanke i u slucaju Obrenovica veci deo imanja kasnije poklonile srpskom narodu.
Dragi gospodine Čedomire, opet ste napravili grešku. U zvaničnim dokumentima koje je objavilo Ministarstvo inostranih poslova (prepiska o pitanju zlata koje je odneo kralj Petar, a uzela Engleska banka i pretvorila u funte kojima su isplaćivane apanaže kraljevskoj porodici, vladi, i nekim članovima administracije dvora odgovor engleske strane kaže da je ceo iznos (u funtama) isplaćen po ovom osnovu. Ali ja vam govorim o državnim rezervama koje je NEOVLAŠĆENO koristio kralj Petar II. o čemu piše i Branko Petranović u knjizi Jugoslovenske vlade u izbeglištvu. Dakle tih 19 miliona $ je sporno ( u današnjoj vrenosti kažu sedam puta više) . Pa verujem da ste imali kontakte sa srpskom emigracijom izvorno i da znate priču o ljubavi kralja Petra prema skupim automobilima i putovanjima po svetu u mondenska letovališta. Obrenoviće niko ne spominje, pa sa njima nije sporno ništa. Kojim novcem su Karadjordjevići "ušli" u ustanke? Ajte molim vas, budite ozbiljni. Posebno od kralja Petra naovamo, bili su golje i da se Aleksandar I. nije oženio prebogatom Marijom, a posebno da nije bezočno pljačkao Borski rudnik, ne bi imao da podmiruje ni svoje kockarske dugove. nastaviću:
nastavak : Jeste Aleksandar I. ostavio dve, tri zadužbine, ali je to smešno u odnosu šta su drugi stvarno bogati Srbi ostavili narodu. I konačno jel, i vi zagovarate priču da je Zadužbinu na Oplencu napravio Petar I. Karadjordjević od svojih para? To je najneverovatnija istorijska laž, jer se zna da nije "nasledio" ništa, od miraza nije imao para da kupi ni konje, pa su sa kočijama pozajmljeni iz Beča za krunisanje, pa je providno podgrevanje besmislene priče, kako je bio štedljiv i da ga je Paču maltretirao uzimajuči mu menice za pozajmice iz državne kase. Samo zahvaljujući titovoj pohlepi da uzme zlata koliko se može posle rata "zabašurena" je istina o kradji narodnog zlata i deviznih rezervi kod stranih banaka od strane Petra II. Otišao jedan lopov, došao drugi. nastaviću:
Prvo, nema "Dragi Cedomire", zato sto niste dovoljno intelektulano hrabri niti vaspitani da se predstavite punim imenom i prezimenom. Dalje, malo Vam je zastarela literatura. Novac koji je trosen pripadao je drzavi, a time u skladu sa zakonima, i njenom poglavaru. Troskovi Karadjordjevica u izgnanstvu (pre 1903) su poznati i ne zelim da rasparavljam o njima sa osobom koja cita selektivno i nastoji da u literaturi nadje dokaze za svoja ideoloska ubedjenja. Sto se tice Vase slobodne interpretacije akademika Zivojinovica, neka Vam je na cast. Moje kraljeve niko ne sme da vredja. Ako Vas ikada budem nasao to cu Vam i objasniti. Komentari Vam na ovom sajtu vise nece biti objavljivani.