Односи између Србије и Хрватске почели су да отопљавају. Разлози се дају наслутити, али њихова поткрепљеност није јасна. Две државе које се диче својим значајем и могућностима међусобне сарадње, раздвајају контроверзни рат из друге половине 1991. године, тешки ратни злочини, нерешена успомена геноцида над српским народом у НДХ, чињеница да су Срби из Хрватске и данас најбројнија прогнаничка популација у Европи, а Србија је још увек 13. држава Света по броју избеглица… Пошто се садашње владе међутим, неуверљиво диче како су раскинуле са прошлошћу (мада: хрватски премијер је био шеф Кабинета „Оца Домивине“, а у Србији друга личност државе и други министар владе макар и формално још увек верују да је Слободан Милошевић највећи Србин после Вожда Карађорђа), Односи између Србије и Хрватске почели су да отопљавају. Разлози се дају наслутити, али њихова поткрепљеност није јасна. Две државе које се диче својим значајем и могућностима међусобне сарадње, раздвајају контроверзни рат из друге половине 1991. године, тешки ратни злочини, нерешена успомена геноцида над српским народом у НДХ, чињеница да су Срби из Хрватске и данас најбројнија прогнаничка популација у Европи, а Србија је још увек 13. држава Света по броју избеглица… Пошто се садашње владе међутим, неуверљиво диче како су раскинуле са прошлошћу (мада: хрватски премијер је био шеф Кабинета „Оца Домивине“, а у Србији друга личност државе и други министар владе макар и формално још увек верују да је Слободан Милошевић највећи Србин после Вожда Карађорђа), Односи између Србије и Хрватске почели су да отопљавају. Разлози се дају наслутити, али њихова поткрепљеност није јасна. Две државе које се диче својим значајем и могућностима међусобне сарадње, раздвајају контроверзни рат из друге половине 1991. године, тешки ратни злочини, нерешена успомена геноцида над српским народом у НДХ, чињеница да су Срби из Хрватске и данас најбројнија прогнаничка популација у Европи, а Србија је још увек 13. држава Света по броју избеглица… Пошто се садашње владе међутим, неуверљиво диче како су раскинуле са прошлошћу (мада: хрватски премијер је био шеф Кабинета „Оца Домивине“, а у Србији друга личност државе и други министар владе макар и формално још увек верују да је Слободан Милошевић највећи Србин после Вожда Карађорђа), треба рећи да је током протеклих годину дана Хрватска признала независност Косова, прекршивши тако онај сасвим лабави принцип којим је оправдавала рат који је водила за границе, а против српског народа. Хрватска је 2008. успела и да дочека да се Међународни суд прогласи надлежним по њеној тужби против Србије за геноцид. Србија је наравно са прагматично-политикантским деценијским закашњењем поднела против-тужбу. Да ли су ово основе добросуседства и заједништва? Током историје многе међусобно зараћене државе имале су боље и складније међусобне односе. Српске власти, међутим, имају друге приоритете. Њихова искреност према Косову не разликује се много од Милошевићевог разумевања Крајине. Не би иначе враћале амбасадоре у Вашингтон и европске престонице а истовремено протеривале црногорског и македонског амбасадора. Слично је и са контратужбом, кажемо да смо оштећени и невини, а нудимо нагодбу. Србија је, међутим суочена са тешкоћама: њен застој у европским интеграцијама је дугорочан, траје већ четири године (од добитка Студије изводљивости), има огроман буџетски мањак и сведок је застоја политичких и кризе економских реформи. Хрватска има извесних мука са даљим европским интеграцијама, Словенија је активно и упорно фрустрира око граничних питања… И Београд и Загреб, дакле имају потребу да се покажу пред Бриселом и да докажу како доприносе стабилности у региону, а посебно у Босни и Херцеговини. Србија нема дефинисану политику према Хрватској. Јасно је да политички статус и права српског народа нису на листи приоритета осим уколико немају хуманитарну (избегличку) или дневнополитичку димензију. Посета Драгољуба Мићуновића Загребу и инсистирање на значају који би имало уступање хрватских превода докумената важних за европске интеграције, представили су Србију као површну и неусредсређену. Хрватска међутим, има јасан политички рачун: поред сопственог значаја у региону, спомињањем питања границе на Дунаву показује алтерантиву словеначкој искључивости, а ништа не жртвује. Кад је реч о осталим питањима, од Босне и претњи хрватске окупације Републике Српске, до станарских права прогнаника, нисмо чули ништа ново. Санадерова посета довела је до успоставе некакве сарадње око европских интеграција и /Меморандума из области језика и књижевности/. У вези са /Меморандумом/. треба рећи да није јасно ни да ли је реч о „језику“ или „језицима“, као ни какав је то документ ако до сада „није било конкретније сарадање Министарства (просвете) са Хрватском (…) односно припадницима српског народа у овој држави.“ Србија и Хрватска несумњиво нису балканска Француска и Немачка. Ове две државе међусобно је упутило јединство у поразу. Прва је поражена 1940., друга 1945. године. Прва је претендовала на политичку а друга на економску доминацију у Европи. Област њихових спорова (Алзас) постала је средиште европских установа… Хрватска жели и има разлога да очекује вођство у јужнословенском свету у наредним деценијама. Србија је поражена и из пораза не зна да изађе. Да је Србија значајно напредовала од лошег стања у ком је идејно и програмски била током деведесетих година претходног столећа, питање статуса српског народа у Хрватској и прогнаника било би кључно, а обнова аутономних котара које је Хрватска обећала постало би кључна одредница међусобних политичких односа. Такође, реципроцитет је једини предуслов повратка на стандард у привредним и другим односима из 1990. године. Све ово као да посебно не занима наше политичаре. Славни балканолог Трајан Стојановић избројао је чак шест политичких генерација у новијој историји Хрватске које су према прагматичним циљевима односа према Србима и Србији имали сасвим различит однос. Рекао бих да се традиција наставља. Незаинтересованост и несталност Србије је такође стара и дугорочна појава.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе