Почело је… У иначе монолитном српском политичком зверињаку ствари се распадају. Али, нека се добронамерни не забрину, реч је о можда највећем квалитету тог лепо сортираног био-идеолошког отпада. Он се временом саморазграђује. Наше вође нису као неки идеолошки или верски фанатици заувек једно те исто. Они се „мењају“, разложе се, онда се поново саставе и увек су ту – нови а исти. Политичка смрт је у Србији одавно демантована као природно-друштвена неминовност. И она је, мученица, ту у својству драматургије једног вечитог позоришта у коме ликови нестају и настају не чекајући да се заврши једна-једина представа.Почело је… У иначе монолитном српском политичком зверињаку ствари се распадају. Али, нека се добронамерни не забрину, реч је о можда највећем квалитету тог лепо сортираног био-идеолошког отпада. Он се временом саморазграђује. Наше вође нису као неки идеолошки или верски фанатици заувек једно те исто. Они се „мењају“, разложе се, онда се поново саставе и увек су ту – нови а исти. Политичка смрт је у Србији одавно демантована као природно-друштвена неминовност. И она је, мученица, ту у својству драматургије једног вечитог позоришта у коме ликови нестају и настају не чекајући да се заврши једна-једина представа.Почело је… У иначе монолитном српском политичком зверињаку ствари се распадају. Али, нека се добронамерни не забрину, реч је о можда највећем квалитету тог лепо сортираног био-идеолошког отпада. Он се временом саморазграђује. Наше вође нису као неки идеолошки или верски фанатици заувек једно те исто. Они се „мењају“, разложе се, онда се поново саставе и увек су ту – нови а исти. Политичка смрт је у Србији одавно демантована као природно-друштвена неминовност. И она је, мученица, ту у својству драматургије једног вечитог позоришта у коме ликови нестају и настају не чекајући да се заврши једна-једина представа. Србија је добила „ПОКРЕТ.“. Ставиш једног четника (који је некада давно био комуниста, па четник, па слао паравојске преко Дунава и Дрине, па био љути опозиционар, па мало колаборирао са властима, па бранио Косово и Метохију заједно са Милошевићевим режимом, па онда одустао, па кривудао док нису извршили атентате на њега и убили му блиског рођака и пријатеље, онда је био сâм, па са Вељом, са Војом, са Борисом… а све време заједно са СПС-ом. Сада је са Борисом – зато што овај може да најури из парламента четири посланика који су из једне партије а са друге листе, а мало је и са Чедом…), једног контроверзног реформисту који је каријеру направио на борби против Милошевића, данас је у коалицији са његовом партијом, а бори се против странке са којом је некада дошао на власт (а која је такође у опозицији), коначно додати независне интелектуалце – чије су невладине организације током протеклих десет година развукле већи део од оних милијарду долара колико су углавном буџети из САД и ЕУ инвестирали у цивилни сектор наше малене али слободне земље. Додајмо, коначно и традицију. Пошто „Србија никада није била ни демократска, ни модерна држава“, наша је најлепша традиција биће комунистички либерализам. Дакле идеални људи што су од свог комунизма и либерализма сачували само јако негативан однос према свему што је српско. Добијамо савршен политички рецепт. Е, то чудо… Та мешавина руске, шопске и полинежанске (али воћне) салате… коју ни најсиромашнији Сомалијац не би појео (осим можда уколико би занемарио њену конзументну гадноћу и отрпео да се уз страну војну помоћ кандидује на изборима), појавила се као политичка новост. Подржаваће кажу Тадића, на његовом европском путу, али уз све ограде. Чине то због Србије, разуме се, која мора да добије кандидатуру за чланство у ЕУ. Све су прилике да ћемо ту кандидатуру добити 9. децембра 2011. године. Биће то велики дан. Тада славимо двадесетједногодишњицу праламентарних избора одржаних, после полувековне паузе, давне 1990. године. Многи од нас су се радовали том великом дану, а само неки (попут моје маленкости) имају оправдање да су тада били малолетни, па им се наивност донекле прашта. Тада је Милошевићев режим прво наместио услове, онда опљачкао грађане стварајући најбогатију партију у Источној Европи, удесио да једнопартијска скупштина донесе устав по његовој мери, затим је извршио упад у монетарни систем и повећао плате за око 30% и коначно онемогућио је опозицију да ваљано контролише изборе… Сада упоредимо то са данашњим стањем. Европска унија не признаје целовитост Србије, нити нуди разуман компромис, подржава санкције које нам је увела албанска косовска власт, не предузима много на прогону ратних злочина на Косову (посебно на трагу закључака Извештаја Савета Европе који је сачинио Дик Марти), подржава успоставу албанских царина на северу покрајине и не брине је кршење „Споразума о шест принципа“ који Србија има са УН… Уз све то још увек не знамо какве су последице и колики су евентуални губици од једностране примене ССП-а. Евроекстремисте не занимају те ситнице. Они воде Србију ка ЕУ, што би један ранији планер европског уједињења са којим верујем не воле да се пореде рекао, „сигурним кораком месечара“. Њих не занима економски губитак, све док имамо где да се задужимо. Не потреса их ни будућност сиротиње која ће ускоро имати знатно бројнију и међународну конкуренцију у уличној продаји. Много их је брига и за националне и државне инетересе, јер одавно је постало јасно да у политичкој елити Србије мало као верује да исти уопште и постоје. Важни су избори. На изборима ће 6% плус 3% можда у оквирима некаквог „Покрета.“, заједно са изгубљеним апстинетима који се надају Брозу или ко зна коме, износити и пуних 11%, а ко ће моћи и смети да састави владу без овог значајног фактора?! Тако је и са осталима. ДС је у клиничкој смрти – нада у живот му је чињеница да је створио своју опозицију. Зато сада подржава радикале, баш као и у време кохабитације. Циљ је да мало буде смањена странка Томислава Николића – иначе друштво без идеје, програма, са старим људима, компромитовано априлским фијаском протеста – ипак за трећину јача од владајућег ДС-а. Подстичу и „Двери“ како би умањили аутистичан, али принципијелни ДСС. И док они раде тако, Турска Република гради верско јединство муслимана у БиХ и Србији, а са њим и ауто-пут. Када је пре сто година Аустроугарска хтела да гради пругу кроз новопазарски крај, мала Србија је одговорила настојећи да сагради пругу до Јадранског мора. Сада наше власти моле турску за подршку и помоћ! Националне мањине, које у Србији имају права већа него у другим источноевропским државама, нису изгледа заинтересоване за снижени изборни праг и неколико посланика које он обезбеђује. Кажу ујединиће се сви – Мађари, Албанци, Роми, Хрвати, Русини, Власи, Румуни.. намерни да пређу цензус па да се ни без њих у будућности не може. Није доста што имају права која други немају, није довољно што имају два министра у влади или првог човека покрајине у којој чине 17% становништва и обећање да ће бити успостављен округ на северу земље. Треба владати читавом Србијом. Може им се, ко да им замери.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе