Две војске
недеља, 31 октобра, 2010 у 12:00AM
Србија и Црна Гора су током четири године дугог раздобља своје савремене државне независности пролазиле кроз неколико фаза неуједначених и контроверзних међусобних односа. За разлику од Црне Горе, у којој владајући режим практично деценијама није претрпео значајније промене, у Србији не само да је током протекле четири године смењена власт, већ је темељно измењена њена спољна политика. Ипак, између две државе никако да буду успостављени срдачни добросуседски односи. Разлога за овакво стање има много, и мада се не могу сложити око свих њих, све српске парламентарне странке сматрају да су разлози за тешкоће итекако озбиљни и важни. Реч је о питању држављанства, права српске мањине у Црној Гори (режим у Подгорици спомиње и црногорску мањину у Србији), црногорском признању независности Косова и Метохије, статусу српског језика у Црној Гори, односу Црне Горе (као мултиетничке државе) према српском народу у суседству (рецимо на Косову и Метохији и Републици Српској/БиХ), питању међусобног изручивања грађана и односу према појединцима сумњиченим за криминал… Дакле међусобног неразумевања је много, а заједничких ставова мало. Наравно, Србија сада има маркетиншки веома спремне и обучене државнике који су у стању да задрже широке осмехе и у најнепријатнијим ситуацијама, те остваре лепу атмосферу и тамо где уопште нема атмосфере. Тако је могуће, рецимо, касно ноћу потписивати уговоре који, боје се правни стручњаци, још и ступе на снагу пре него што би били ратификовани у парламенту. Важно је да власт не изгуби на рејтингу, а ако још сунце засија из Брисела, реч може бити само о истинском политичком добитику.
Зачудо, између војски две државе трају непомућени добри односи. Неко би могао приметити како то није чудо, будући да су током столећа Србију и Црну Гор насељавали припадници једног и недељивог народа. И кад су силом истријских и географских прилика биле раздвојене, Србија и Црна Гора су тежиле војном савезништву и јединству. Заједничко ратовање у време Првог српског устанка, војни савези из шездесетих и седмадесетих година 19. века, заједнички штаб 1912.године, српска помоћ под Скадром и црногорска на Брегалници, Мојковачка битка, чињеница да је у катастрофалном Априлском рату из 1941. наша војска једини истински успех постигла на албанском ратишту, баш као што је Југословенска краљевска војска у Отаџбини, после краткотрајног успеха у Србији, највећу и најдуготрајнију подршку имала управо у Црној Гори. Да ли је потребно спомињати искуства из деведесетих година? Без обзира на сву њихову контроверзност и тешко наслеђе и тада се показао једна посебан однос између две земље. Међутим, када се данас састану начелници генералштабова српске и црногорске војске, вести о добрим међусобним односима, размени имовине, обуци и школовању официрског кадра, утицају српске стране на војно падобранство Црне Горе и црногорске на развој одбране од биолошког оружја и ронилаштва Србије – делују чудно и неубедљиво. Лепо је што две војске сарађују. Постоји потреба да делују заједно која није само национална и политичка. Реч је о интересима регионалног и европског јединства и економсим разлозима. Ипак, ако једна држава као најважнији циљ износи своје амбиције да постане пуноправна чланица Северноатлантског савеза, а друга је готово јединствено одлучила (за сада) да буде војно неутрална, присни односи њихових војски, о којима се толико говори, не могу да превазиђу обуку „људи жаба“ и „абехајаца“. Можемо говорити о добрима намерама, посебном интересу Црне Горе кад је реч о односима са „Србијом и Русијом“ (како само годину дана пре признавања независности Косова рече један од првих људи Ђукановићевог режима) и блискости коју оптерећују односи из непосредне али одавно превазиђене прошлости. Ипак, ако за коју годину албанске трупе са Косова покушају, рецимо, „реинтеграцију“ српских крајева у независну косовоску државу, не видим начина да црногорска војска остане неутрална или задржи било какву добронамерност према Србији или не дај боже стотини хиљада косовских сународника трећине грађана Црне Горе.
У таквим условима бесмислена је велика пажња која је у јавности поклањена једном уљудном и позитивном, али свакако прошлости недостојом и политички ирелевантном настојању двеју влада да глуме међусобну срдачност. Срећом, још увек нисмо стигли до онако блазираних и неискрених односима какви су пре две године достигнути између Србије и Хрватске. Подсетимо, тада је Хрватска признала Косово, поднела против Србије тужбу за геноцид, њен председник је запретио окупацијом Републике Српске и у Призрену (граду тако важном са становишта српске традиције и историје) на православни Божић покушао да окупи шефове држава региона изузев Србије… Међутим, развој међусобних односа је, судећи према појединим српским политичарима, управо тада био у позитивном успону.
Црна Гора дакле по свему судећи још има велики и обећавајући простор за „развој“ односа са Србијом. Само напред.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Previše dugo se radilo na razdvajanju i izmišljanju razloga za razne podele.Mnogo novca i vremena je potršeno na to.A na pomirenju niko nije radio,čak i ni u Srbiji.Jedine 2 prilike koje smo imali 2000. i 2004. smo upropastili jer nemamo državnike već karijeriste i ateiste,koji su u Srbiji samo zato što moraju a ne što je vole,dok maštaju o SAD-u i Nemačkoj.Manjine maštaju da otcepe koje parče Srbije.U takvoj situaciji je jasno da niko od onih koji bi trebalo ne osećaju Srbiju kao svoju zemlju,pa ni ne razmišlja o nacionalnom pomirenju.Čak ni međudržavnom.Bitno je samo da oni budu na vlasti a ostalo može da sačeka.Jedina manjkavost takve logike je što ako tako nastavimo,bojim se,Srbije neće biti.