Прошло је десет година од почетка Атлантско-српског рата и више од осам година од пада Милошевићевог режима. Србија је током читаве ове деценије лутала: између осећања и разума, од рата са, до ступања у Северноатлантски савез. После улоге коју су САД и Северноатлантски савез одиграли током Ратова за југословенско наслеђе (1991-2001) тешко је оправдати предлог за ступање у овај савез. Зато у Србији само две прилично слабе странке заступају брзо укључивање земље у највећи војни савез у светској историји. У политици је међутим значајна разлика између жеља и стварности; хтења и морања. Ако је лична моралност императив у човековом животу, основна црта успешне државне политике је прагматизам сам по себи. Прошло је десет година од почетка Атлантско-српског рата и више од осам година од пада Милошевићевог режима. Србија је током читаве ове деценије лутала: између осећања и разума, од рата са, до ступања у Северноатлантски савез. После улоге коју су САД и Северноатлантски савез одиграли током Ратова за југословенско наслеђе (1991-2001) тешко је оправдати предлог за ступање у овај савез. Зато у Србији само две прилично слабе странке заступају брзо укључивање земље у највећи војни савез у светској историји. У политици је међутим значајна разлика између жеља и стварности; хтења и морања. Ако је лична моралност императив у човековом животу, основна црта успешне државне политике је прагматизам сам по себи. Прошло је десет година од почетка Атлантско-српског рата и више од осам година од пада Милошевићевог режима. Србија је током читаве ове деценије лутала: између осећања и разума, од рата са, до ступања у Северноатлантски савез. После улоге коју су САД и Северноатлантски савез одиграли током Ратова за југословенско наслеђе (1991-2001) тешко је оправдати предлог за ступање у овај савез. Зато у Србији само две прилично слабе странке заступају брзо укључивање земље у највећи војни савез у светској историји. У политици је међутим значајна разлика између жеља и стварности; хтења и морања. Ако је лична моралност императив у човековом животу, основна црта успешне државне политике је прагматизам сам по себи. Велике силе су прагматичне како би остале моћне, мале државе воде такву политику како би остале у животу. Нема тужнијег призора од слабе државе и невеликог народа који на себе узме улогу протагонисте светских идеологија и борца некакве светске правде. Такав народ по правилу изгуби и светске борбе и сопствене, мале, али животно важне битке. Посебно је трагично када вође једног народа покушају да народне страхове, надања и хтења упрегну у кола сопственог властољубља или похлепе. Тако је то било деведесетих година, није довољно другачије ни данас. Колико ми је познато Србија се током деведесетох година није борила против НАТО-а, а ради обнављања Варшавског пакта. Србија је наводно бранила свој суверенитет. Ако је већ бранила само и искључиво своју целовитост, замислимо какав би био развој догађаја да смо у Северноатлантски савез ступили својевољно 1990. године. С правом незадовољни положајем који су Србија и Срби имали у недемократској, социјалистичкој Југославији, било је логично да је први напистимо. Уместо тога остали смо последњи који су је бранили. Споразум са САД, макар и после 1991. када је постало јасно да је много снажнија Русија пошла управо тим путем, заједно са денационалнизацијом, ресттуцијом и приватизацијом, обезбедили би нам и Косово, и доминантну улогу у региону, вероватно и превласт у Босни… Ипак, наше власти ово нису желеле, али су после 1995. дозволили НАТО-у да контролише наше касарне и војне аеродроме, као што су и прихватили све захтеве САД и ЕУ до оног у Рамбујеу. Питање је да ли би се наше власти уопште одважиле на рат да су САД спречиле приватизацију Телефоније 1997. и долазак чак милијарду долара у „изоловану“ Милошевићеву Србију. Рат, погибија наших грађана, страдања, голгота Срба са Косова и Метохије и сва будућа понижења били су, уверен сам, само оправдање Милошевићевом режиму. Неуспешан и неактиван на Косову, а под притиском и без савезника, њему је требало да се сакрије иза међународне неправде и народног пораза. И не само да смо поражени, већ се народ против Милошевића побунио тек када држава није више била у стању да одржава социјалну стабилност шверцом и контролисаном инфлацијом, а САД и ЕУ пружиле подршку демократској опозицији. Иако већина грађана није расположена према НАТО-у, велика већина није гадљива на новац који би могао ући у земљу, баш као што не би била спремна да се одупире било каквим новим санкцијама. Иако је Србија са великим закашњењем у односу на друге источноевропске државе, укључујући Руску Федерацију, ступила у Партнерство за мир, крајем 2007. велика већина посланика гласала је за резолуцију којом се одустало од актуелног Споразума о стабилизацији и придруживиању, а најављена је и војна неутралност Србије. Само неки месец касније странка која је гласала за ову резолуцију и и сместа у пракси одустала од ње, добила је 40% народне подршке и успела да формира коалициону владу. Толико о расположењу народа и односу наше државе и свих власти током протекле две деценије према Севетноатланстком савезу. Србија ће ускоро постати острво усред пакта који се шири од Гибралтара до Дњестра. Ове године у НАТО ступају Хрватска и Албанија, поред старијих чланица савеза – Бугарске, Румуније, Мађарске и Грчке; НАТО трупе су већ много година стациониране у Босни и Херцеговини, на Косову и у Македонији. Зато немамо много избора. Пре шест векова Књегиња Милица је прихватила вазално понижење за Србију и удала кћерку Оливеру за убицу Кнеза Лазара… Данас против НАТО-а говоре они који не размишљају о сасвим прагматичним циљевима поражене и опкољене Србије. Често је реч и особама које су у рату направиле први, а под санкцијама десети милион долара. Време је да част, поштење, принцип и пркос постану мера личне величине, српска држава мора бити вођена мудро и полако, њени циљеви треба да буду мерени у корацима, извршавани у стопама, а замишљани кад се узму у обзир домети наше слабости и амбиси неморала наших непријатеља. Наш циљ је будућност и последице за оне који ће тек доћи и зато морамо имати у виду векове.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе