понедељак, април 1st, 2019 у 12:20PM

Даме и господо,

Обраћам Вам се са Агоре српске демократије. Овде су поколења најбољих кћери и синова нашег народа устајала да би изборила слободу и демократију. И управо је овде иза нас, каква симболика, стајала Стамбол капија, коју су наши витезови Узун Мирко Апостоловић и Васа Чарапић отели дахијама на јатаган. На темељима те капије, изграђено је Народно позориште у коме се 1872. по први пут заорила српска Маресељеза – Боже правде. У том дому донесен је 1888. устав који је избор владе оставио скупштини, штампу је дефинисао као слободну, робове који ступе на српску земљу ослобађао. Краљ је председавао одбором својих душмана који су устав писали, а кад је дошао одељак о владаоцу, они су џентлменски без расправе потврдили оно што је за себе тражио Милан Обреновић.

Без слободе – развргнутих јармова туђинске страховалде – не може бити демократије. Демократија – владавина народна – није ништа мање него слобода унутрашња. Ако народ нема власт на собом, као да и није слободан. Без слободе и демократије нема успеха општег, нити среће личне, јер свака лична срећа што искључује поглед ка другима који са нама и поред нас живе, деле језик, прошлост и судбину нашу, и не подразумева општу срећу, друго је име себичности, не траје дуго и не вреди много.

На овом месту протеста, демонстрација, устанака, буна и бунтова – живи искра наде Србинове у будућност, неугасла светлост уверења да ће зла проћи, а добро тријумфовати. Јер овде су пре 19 година студенти изборили слободу на Универзитету у Београду пуна три дана пре него што је народ својом снагом уздигао демократски изабраног председника и скупштину. Са овог места је пре безмало четврт века пошао највећи студентски протест у модерној истоји Европе. Мој колега Милош Поповић је после четири месеца могао да поднесе извештај нашем Главном одбору и окупљеним хиљадама студената који је садржао само четири речи. Рекао је: „Ми смо само победили.“ Упркос Америци, напротив режиму, полицији и војсци, подељеној опозицији. Има томе скоро тридесет година, када су студенти у мрачном часу давно пре зоре – онда када су народно незадовољство угушили југословенски тенкови, када су у затворима биле стотине, а против демократије у Србији се уротили режим Слободана Милошевића, национализам наших суседа и рођака, те зловоља великих сила, стали пред оклопљену полицију која их је тукла и на њих пуцала, али су се пробили и на Теразијама за три дана успели да ослободе заточене и оборе министра унутрашњих послова.

Тако је овде било увек, од успоставе слободне државе наше. И 1968. када се овде није играло козарачко коло, већ се спремало за робију. И 1941. када су студенти напунили шуме, а професори Бањицу. И тридесетих. И 1914. И 1908. Овде у палати Дунавског Ротшилда мајора Мише, студенти су се бунили 1871. године. Немирно је било и 1848. године.

Говори се како је народ у Србији подељен. Ја кажем да зависи, како се ствари поставе. Наши су грађани подељени у мери непоходној да би имали демократију. Ако пред њима затворите скупштину. Ако им медије претворите у ружичасту клоаку лажи, малограђанштине и кича. Ако јавни сервис постане ништа више од дементног пратиоца функционерске камање. Ако се на власти утврди једна група криминалних типва који живе под плаштом самозванца и тиранина – онда је природно да је народ подељен и да прети опасност од дубоких подела и дуготрајних сукоба.

Од давнина је познато да тирани када дођу на власт иду у рат, како би се учврстили. Александар Вучић је био премлад када су ратови Србији били могући а режиму лукративни. Иако млад донео нам је и тада велику штету и незаборавну срамоту. Сада је променио идентитет, идеологију, пол… пронашао нове заштитнике и мисли да може да влада заувек обнављајући тихи грађански рат који смо током прве деценије века једва успели да прекинемо.

Нема потребе да вам говорим о резултатима седмогодишње владавине вучићевско-дачићевске олигархије. Знате, да је живот скупљи за 740 евра годишње а просечне плате и пензије нису значајније повећане. Познато вам је да је кумулативни провредни раст током протеклих десет година у БиХ виши за 70%, у Бугарској за 140% а у Румунији за 220% у односу на Србију. Незапосленост је остала висока, а лажу о њеном умањењу.

Све ове чињенице међутим, падају у други план када имамо у виду извештаје Фридом хауса о стању наше демократије, која је пала толико да се данас на неки начин опет налазимо у 2000. години. Слично је и са корупцијом.

За то време Народна скупштина у Србији по први пут од времена Брозове диктатуре не расправља о буџету. Уместо великих говорника Пашића, Стојановића, Ковачевића, Скерлића, Продановића… Они су у супштину послали своје послушнике Атлагића, Ристићевића, Мартиновића – да упросте, упропасте и обесмисле.

Кажу како је Косово и Метохија гробни камен и нерешив проблем Србије – питамо, када су о њима расправљали у скупштини, када су дозволили судовима да суде о њиховим одлукама које нису размотрене у установама наше демократије. Ми не знамо шта је програм државе према Косову и Метохији – наши су стари у рату, пред скупштином расправљали и усвајали државне и националне програме, данас нас Вучић обавештава да ће у марту прошле године изнети свој предлог, тврди како су сви против њега а програм није ни изнео, мада је у политици три деценије и завршио је „дијалог са народом“ у ком није учествовао и ништа није закључио.

Да ли Вучића мало боли глава? За директора ТВ Бастиље Бујошевића знамо да га „боли уво“ и желимо му брз опоравак у заслуженој пензију коју избегава као пијан улицу без плота. Ако га боли глава као Перицу из филма Давитељ против давитеља, молим га да узме неко друго, ефикасније оружије и престане да нас дави.

Оборићемо га мирно, демократски. Пре стошездесет година, на осамсто метара одавде, једна је српска скупштина противно вољи војске и полиције, као и моћне Аустрије, оборила кнеза. Учинила је то без жртава, нека се не плаши Вучић, народ му неће ништа, он овде не занима никог осим саучеснике, а једном ће ваљда заинтересовати и судске органе.  Демократија није издаја. Демократија у складу са законима и по уставу, највиши је вид родољубља. Када је тој скупштини – Светоандрејској – запретио напад наше војске, један посланик спречио је бег у Београдски град изјавом како му је драже бити у страху од српских, него под заштитом турских топова. И кнез Александар је на крају побегао Турцима у Београдску тврђаву.

Тако је данас. И док ми сведочимо о идеалима Србије и Света – наш тиранин донира Клинтонове, плаћа Блера и угошћава Шредера.

Председниче Вучићу, Ви сте тиранин и издајник! Идеалан негативац каквог је опевала Марсељеза грдећи „тиране и издајнике“, у уверењу да то не може бити само један човек.

Ми тражимо слободну скупштину која ће омогућити да нам држава буде модерна, што је предуслов опстанка. Ми не желимо да уместо да одлучујемо негујући разлике и демократско јединство, одемо у историјску тмину у две колоне, обасјани само краденим златом групе криминалаца са обе стране. Захтевамо слободне изборе без претњи, батина и страха. Да кумица Салета Мутавог не малтретира људе по Србији већ да поштује закон и устав. Да нас не терорише медијски картел Вучићевих кумова, консиљереа и силеџија који купује медије и искључује слободне телевизије са мрежа. Ја не желим РТС за који су професионализам и слобода исто што и шминка за мртваца. Нећу Вучића на РТС-у 181 сат – седам и по дана и ноћи, само током 2018. године. Коначно, одбијам да прихватим за демократску земљу ону у којој представници Врховног суда тврде да су под притисима невиђеним после 1944. године, а  судије Уставног суда се не тиче ко ће судити на Северу Косова.

Баш као и деведесетих година, када је Милошевић водио ратове и издавао читаве српске земље, опет чујемо гласове из Републике Српске и православне цркве да наши протести не ваљају и слабе Србију. Председнику Додику поручујем да се присети колико је његов долазак на власт 1997. коштао Републику Српску кад је реч о државности и у којој мери га је опозициона, демократска Србија тада била подржала. Држава која не може да поднесе демократију и смену власти и није држава, него приватан посед и прћија. Његову Светост, Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја, подсетио бих са поштовањем, да је црква у најтежим часовима 1992. и 1999. позвала на смену недемократског режима. Ако има нешто да нам каже, нека то уради пре него што на рачун легну тиранинови сребрњаци и нека то учини по узору на његовог праведног и часног претходника, апостолима подобног, патријарха Павла, када је студенте „коленом преклона“ молио „са високог трона Св. Саве“, спреман да брани свој став чак и када му звижде.

Кажу да опозиција не ваља, да нема наде. Одговарам да ово није избор за мис, нити надметање за најбољег бика Поморавља и да се борба за идеале води око онога у шта верујемо и за шта се залажемо. Опизиција је увек огледало власти. Када смо од 2001. до 2012. имали какву- такву, мањкаву, демократију , СРС/СНС и СПС су ојачали и процветали, само је штета што претходно, поред тога што су променили политику, нису признали своје грехе и нису процесуирани, јер тада се овај повратак у прошлост никако не би догодио. Наша је демократија била препуна мана, али је била демократија, ови су сада савршени – тирани. Довољно је да сагледамо разлике – генерала Обрадовића и Јутке, убиства гардиста и пада хеликоптера, саобраћајних несрећа професора Веселинова и Зорана Бабића…

Ако пробуди скупштину и ослободи медије, садашња опозиција ће свој историјски задатак обавити. После Владе националног спаса, ослобођења судова, спровођења закона, разарања напредњачко-социјалистичког картела и забране СНС и СПС који треба да врате народу украдено и да се поново региструју – Србија ће имати и власт и опозицију достојне времена и великих задатака који су пред нашом државом и нацијом.

Немојте да дозволите да вас на путу слободе поделе. Ми смо јединствени око узвишених вредности слободе и демократије и свако ко нас дели спомињући било шта друго или је превише перфидан или је исувише наиван.

Пред нама је 13. април. Велики дан. Можда Вучић тада падне. Можда и не падне, можда се његови саучесници покажу као храбрији и глупљи од тирана у осталим државама Источне Европе. И поштено је да са њим поред добра поделе и одговорност. Одлучни и бројни, бојкотоваћемо све изборе који нису поштени и победићемо баш као што је наша демократије однела победе у кампањама бојкота из 1992. и 1996. године. Неопходно је само да суспрегнемо наше ситничавости, личне рачуне и себичност, јер да је тако било пре четврт века Милошевић би пао 1992. или 1996. године.

Не очекујте крај ове борбе. Вучић не влада захваљујући својим Тасманијским ђаволима и мадагаскарским орангутанима које је превео из СРС-а. Он се зацарио и злочини помоћу разних отпадника  какав је Весић, Мали, Зорана, Бакарец, Вуксановић, Шормаз, Чанак, оба Јовановића…  Говорим Вам као скромни професор на катердри на којој је предавао Алеска Вукомановић, брат кнеза Михаила и зет Вука Караџића и Панта Срећковић и Васа Чубриловић и Милорад Павић… 160 година, пуних девет генерација.  Демократија је трајност. Мораћемо да је намећемо и бранимо докле год смо живи и да је у аманет оставимо будућим поколењима, нашој деци и унуцима.

Даме и господо, стражо, бесмртне, демократске Србије… Енергију је немогуће потрошити. Идеали се не дају затамнити или облатити. Идеје живе дуже него људи. Вучићев режим је једна криминална дружина настала и опстала на нашим слабостима, манама и одустајањима. Вучић је један усамљени тиранин који се као и сваки такав од Кипсела до данас више плаши да сиђе са власти него што је икада желео да је узурпира.

У складу са нашим великим традицијама, из дуга према сенима слободарских предака, из обавезе према поколењима оних који ће доћи – водићемо ову битку, без обзира на све, до победе.

Живела  Слобода !

Живела Демократија !

Живеле српске земље !

 Живела Србија !

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000