Хрватска
Извесно је, међутим, да је за српски народ у Хрватској боље да у време мира на челу Хрватске буду националисти. Они макар никоме не морају да доказују своје родољубље, баш као што нису у прилици да одузму гласове српским странкама. Мислим да сутрашњи дан неће донети веће промене хрватске политике. Политика чије ратно лице смо видели до 1995. године, док је њена мирнодопска суштина изашла на видело 2008. и 2009. године, живеће још годинама. Само јаснија и енергичнија политика Србије, европска по стандардима и мирољубивости, хрватска по јасноћи, окренутости себи и интересима свога народа, може умањити штете и напетости. Уосталом, политика Загреба је код многобројних наших суседа већ годинама модел успешне и пожељне политике према Србији. Извесно је, међутим, да је за српски народ у Хрватској боље да у време мира на челу Хрватске буду националисти. Они макар никоме не морају да доказују своје родољубље, баш као што нису у прилици да одузму гласове српским странкама. Мислим да сутрашњи дан неће донети веће промене хрватске политике. Политика чије ратно лице смо видели до 1995. године, док је њена мирнодопска суштина изашла на видело 2008. и 2009. године, живеће још годинама. Само јаснија и енергичнија политика Србије, европска по стандардима и мирољубивости, хрватска по јасноћи, окренутости себи и интересима свога народа, може умањити штете и напетости. Уосталом, политика Загреба је код многобројних наших суседа већ годинама модел успешне и пожељне политике према Србији. У часу док читате овај текст највероватније ће већ бити познато име трећег председника Републике Хрватске. Мислим да је у потпуности бескорисно превише се бавити темама унутрашње политике једне стране државе. Извесно је да су суштински злонамерни велики притисци у правцу стварање некаквог западнобалканског заједништва, европско-југословенског блока и слично. Пре свега, уколико потичу од политичких елита или јавности држава које су биле спремне да ратују како би што пре стекле независност од распадујуће социјалистичке Југославије, они су лишени сваке логике. Ништа мање нису разумни ни када их посредно или непосредно подстичу САД и ЕУ. Испада као да су само Србија и српски народ широм Балкана били против бивше државе. Сада, када су сви успоставили независне државе, победили у грађанским ратовима, претварају се да су победили или замишљају да је некаквог рата уопште било. Након што су од једног језика стварали посебне, другачије пре свега по имену. Тек пошто су десетине хиљада погинуле а милиони прогнани, треба да се посебно присно дружимо и још по нешто том новом јединству, братству и сада и европском заједништву, принесемо на олтар. За разлику од Хрватске, у којој је однос према српском народу и (након што је овај опао на петину некадашњег удела у укопном становништву) према Србији, данас још увек важан фактор конструкције националног идентитета и темељ политичког јединства, у Србији на Хрватску гледају са различитих и међусобно супротстављених становишта. У нашим интелектуалних круговима постоје отворени кроатофили. Реч је о особама које су из разних разлога толико ненаклоњене народу са којим живе да су се приклониле најајснијем негативном мишљењу о њему. Има ту старих југословенских комуниста који су прво опредељење заменили европејством а друго либералним капитализмом. За њих је Хрватска нови „Пијемонт“. Одлучни да успеју у свом науму подсећају на сумануте хирурге из хорор филмова који верују да операција може успети и у случају да је пацијент не преживи. Има у Србији и оних који исувише верују у некакав српско-хравтски споразум и поделу некаквог вођства (они га зову „лидерство“) у региону. Они су пак несвесни чињенице да је споразум немогућ у трајном стању тријумфа које Хрватска из неких разлога већ петнаест година трауматично проживљава. Коначно ту је, немали број оних који прате ситуацију у Хрватској из истих разлога из којих већина хрватаских гледалаца и слушалаца одлучује да се бави Србијом. Реч је о стотинама хиљада грађана који из разних разлога не заборављају ратове и зла која су са њима дошла. Некакво, мада не много важно оправдање за ове наше грађане, може бити чињеница да су Срби из Хрватске и даље највећа прогнаничка заједница у Европи и да Срби у Хрватској још увек не уживају пуна права која су за њих затражиле поједине европске установе, па чак ни она која им је не тако давно признала сама Хрватска. Уочи другог круга председничких избора у Хрватској били смо суочени са једном прилично невеселом чињеницом. Однос према Србији и Србима важан је сегмент каријере и кампање свих досадашњих председника и двојице изгледних кандидата на председничку дужност. Добро су познати јавности политички домети Фрање Туђмана. Месићев однос према Србији није повезан само са временом када је био премијер или члан председништва СФРЈ. Симболични гестови на самом крају другог мандата: однос према осуђеном злочинцу из Пакрачке пољане и особи на коју пада сумња за језиви злочин над породицом Зец, као и посета самопрокламованој косовској држави – јасно показују да је реч о континуитету једне политике од обнове независне хрватске државе до данас. Извршени у сутону Месићевог председниковања ови гестови представљају у ствари његово политичко наслеђе. Иво Јоспиповић, стварни победник првог круга предсендичких избора у Хрватској, учествовао је у изради тужбе за наводни геноцид коју је Хрватска поднела против Србије. Иако сада поставља некакве ограде у односу на ово важно питање, Јосиповић је у недавном интервјуу за Вечерње новости хладнокрвно изјавио како су Срби у Хрватској формално и стварно у бољем положају од Хрвата у Србији. Поред чињенице да су вишеструко малобројнији, Хрвати у Србији су лакше ушли у парламент, а припадник ове нације без тешкоћа је ступио у владу Србије раније него што је у Загребу тако нешто пошло за руком неком хрватском Србину. Треба споменути и да српска држава својим грађанима хрватске националности не дугује десетине хиљада станова, да им нико не прети, да их директор националног сервиса не спомиње у најсочнијим псовкама, нико им не брани националне симболе, у Србији нема лекара који је под сумњом да одбија да их лечи… Срби из Хрватске и у извесној мери званична Србија, пружили су некакву политичку подршку Јосиповићевој кандидатури. Није познато да ли је реч о политичкој погодби, још се мање зна о њеним појединостима. Извесно је, међутим, да је за српски народ у Хрватској боље да у време мира на челу Хрватске буду националисти. Они макар никоме не морају да доказују своје родољубље, баш као што нису у прилици да одузму гласове српским странкама. Мислим да сутрашњи дан неће донети веће промене хрватске политике. Политика чије ратно лице смо видели до 1995. године, док је њена мирнодопска суштина изашла на видело 2008. и 2009. године, живеће још годинама. Само јаснија и енергичнија политика Србије, европска по стандардима и мирољубивости, хрватска по јасноћи, окренутости себи и интересима свога народа, може умањити штете и напетости. Уосталом, политика Загреба је код многобројних наших суседа већ годинама модел успешне и пожељне политике према Србији.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Хрватска
Власти у Србији су наравно смирене. Национализам, сличан оном свенародном у Хрватској, остављен је прогнаницима, рођацима и породицама убијених, сиротињи, примитивцима, болесницима, маргинализиван у изборне гестове и непријатне инциденте. Важно је да се европски пријатељи не љуте. У време Милошевића, чији су агенти у Крајини радили и за Туђманов режим, који се са хрватским колегом дружио више него Тадић са Јосиповићем – па су за време рата чак инсталирали и црвени телефон преко кога су ћијукали читаву једну деценију – било је важно да српски режим заради.Власти у Србији су наравно смирене. Национализам, сличан оном свенародном у Хрватској, остављен је прогнаницима, рођацима и породицама убијених, сиротињи, примитивцима, болесницима, маргинализиван у изборне гестове и непријатне инциденте. Важно је да се европски пријатељи не љуте. У време Милошевића, чији су агенти у Крајини радили и за Туђманов режим, који се са хрватским колегом дружио више него Тадић са Јосиповићем – па су за време рата чак инсталирали и црвени телефон преко кога су ћијукали читаву једну деценију – било је важно да српски режим заради.Односи Србије и Хрватске, две највеће државе настале на рушевина Југославије, имају велики значај за Балкан. Хрватска има посебну политичку важност за Републику Србију. Југославија никада није успостављена на истинском српско-хрватском споразуму. Да је тако било Југославија можда не би успела, али би наша историја свакако била мање насилна. Није тајна да велики део хрватске политичке јавности већ деценијама кује националну посебност на односу према Србији. Битан део хрватскох политичара Србију и Српство поиствећују са злом. Данашња Србија је прихватила исход ратова из деведесетих година. Она је још у Милошевићево време прекинула сваку активност којом би помагала политичку борбу српског народа у Хрватској. Српске владе су прихватиле да хрватски судови суде за ратне злочине скоро искључиво Србима, чак и држављаима Србије. Србија је тиха у вези са 400,000 људи који су у разобљу од 1990. до 1996. прогнани или избегли из Хрватске. Нема званичне реакције на тужбу Хрватске у којој је између осталог за прогон Срба у „Олуји“ окривљена Србија. Ердутски споразум није у потпуности испуњен. Укинути су српски аутономни котари. Десетине хиљада Срба из Хрватске изгубило је станове. Коначно, упркос непорецивој чињеници да су ЈНА и СВК у рату чиниле злочине, према званичним подацима српски народ у Хрватској, који је чинио мање од 15% становништва, има удео од око 25% жртава рата. Ту је и однос према прошлости. Председник Тадић је ове године посетио Јадовно. Јасеновац се није усудио обиђе, пошто је на годишњицу пробоја логораша из 1945. године, тамо уз хрватску химну и заставу било речи о злочину српских снага у Овчари 1991. године У Јадовну над јамом у којој лежи више Срба него што има хрватских жртава неке српске војске од 1918. до данас, председник Србије се врпољио и изговорио један политички коректан говорчић. Хрватски колега га је раније позвао да претходно посети Загреб и учествује у прослави двадесетогодишњице хрватске независности. Тадић се оглушио, а Јосиповић је на то пропустио да дође у Јадовно. Обележавање годишњице у Јадовну несумњиво је прошло боље него претходне године: тада су једну девојку из Србије привели и новчано казнили зато што је на капи имала државни грб Републике Србије. Хрватски хелсиншки одбор је тамошњу полицију критиковао, али званична Србија није. Хрватска је претходних дана славила годишњицу „Олује“, од ове године у Хагу првостепено означене као „заједнички злочиначки подухват“. Премијерка Косор је, међутим, поздравила хрватске хашке осуђенике Готовину и Маркача. Потпредседник њене владе и један посланик у хрватском Сабору су критиковали такав гест. Премијерка је међутим изјавила да је то боље него „славити Дражу Михаиловића“. Премијерка можда не зна једну ситницу. Драгољуб Михаиловић је осуђен од суда режима за чијим жртвама скоро сваке године плаче у Блајбургу. Осуђен је на монтираном стаљинистичком процесу – за сарадњу са окупатором и издају. За злочине над Муслиманима и Хрватима није осуђен. За злочине према Хрватима тешко да је могао да буде осуђен, пошто команду над четиницима у Лици и Далмацији није имао, а ти зличини су у односу на усташки геноцид над Србима бројчано мањи за око деветстотина (900) пута. Има још једна чињеница. Михајовића је одликовао председник САД Хари Труман, а одликовање је много деценија касније генераловој ћерци уручио амерички амбасадор у Београду. Ето парадокса – сила без које „Олуја“ тешко да би била могућа, требало би да се постиди због „слављења Драже Михаиловића“!? Али наши су посматрачи одахнули. Кажу, председник Јосиповић – један од аутора оне тужбе против Србије на коју смо одговорили противтужбом сместа изјавивши да ћемо је повући и заборавити на Јасеновац и „Олују“ уколико и Хрвати повуку своју – није аплаудирао поздравима осуђеницима Готовини и Маркачу. Јосиповић је, међутим, изјавио да разуме тугу Срба, али очекује да у будућности славе „Олују“ заједно са Хрватима. Вероватно ће се и ту од Тадића очекивати да повуче ногу и први почне са прослављањем. Право да кажем не знам шта је перверзније. Да ли болесна мржња која је довела до тога да један од најцењенијих савремених хрватских историчара напише историјску неистину да је генерал Драгољуб Михаиловић осуђен на смрт због геноцида (1946. године ! Дакле вероватно прва таква пресуда на свету.) над Муслиманим, Хрватима и АЛБАНЦИМА ! Или хрватска премијерка којој је мртви српски генерал на памети колико и живи хрватски првостепени осуђеници. Или можда „умерени“ Јосиповић који би желео да сви заједно славимо дан када је убијено 1,922 припадника српског народа. Власти у Србији су наравно смирене. Национализам, сличан оном свенародном у Хрватској, остављен је прогнаницима, рођацима и породицама убијених, сиротињи, примитивцима, болесницима, маргинализиван у изборне гестове и непријатне инциденте. Важно је да се европски пријатељи не љуте. У време Милошевића, чији су агенти у Крајини радили и за Туђманов режим, који се са хрватским колегом дружио више него Тадић са Јосиповићем – па су за време рата чак инсталирали и црвени телефон преко кога су ћијукали читаву једну деценију – било је важно да српски режим заради. Погрешили смо верујући да ћемо заувек имати државу и да су нам остали становници превелике земље у којој смо били мањина, браћа, коју наше вође могу да употребљавају и злоупотревљавају како им се свиди. Све се то завршило у великом расулу, несрећи и нашем понижењу. Трагично је што то понижење траје и данас. Уместо да се бавимо правима српског народа у Хрватској, ми се преко Хрватске удварамо Бриселу и спороводимо регионалну политику која је корисна само страначким интересима наших политичара. Када наше политичаре и богаташе угрозе, они почну да се понашају сасвим другачије. Једном таквом су у Хрватској запленили јахту и он сада преко националне телевизијске фреквенције води кампању против Загреба. Хистерична реакција која показује шта је нашим политичарима и богаташима једино важно на овом свету. Шта би онда требало да ураде стотине хиљада наших прогнаника који су остали без ичега и којима су најмилији убијени или заточени?
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Са свим изреченим, и на начином на који је све изречено, сагласан сам у потпуности. Господине Антићу, свака Вам част. Смирено и рационално, поткрепљно необоривим чињеницама, а болно тачно. Ипак, питање је, колико људи заиста разуме специфичност ове проблематике, због медијско-металне блокаде у коју је Србија својевољно, идући за шаргарепом на штапу, упала. Тајкун који испада страдалник, на више места је брендирао своје национално (навигационо? нарцисоидно?) страдлништво, и у медијима далеко био примећенији него и који потез врха наше или суседне државе, или, још болније, и који покушај дозивања у свест обележавања болних и трагичних датума и људских судбина наше недавне историје.
Све је истина сем прве реченице. Само је Хрватска настала рушењем Југославије. И ја се слажем са свиме сто сте рекли господине Антићу,Вашим колумнама гађате право у центар. Овде су Вам у више наврата предлагали да оснујете странку.И са њима се слажем уз сво уважавање Ваших аргумената. Не треба нама данас Вукашин Катић, нама треба Богдан Раденковић.
Istina je najbolnija ali je ipak sitina. Moram ipak da postavim jedno potanje. Da li zaista neko u ovdašnjoj vlasti smatra da time što neće iznostiti činjenice i mišljenje o raznoraznim periodima srpsko-hrvatskih odnosa (Drugi svetski rat, Jasenovac, Oluja)da će time doprineti poboljšanju odnosa! Mislim da kad se na taj indiferentan način pristupa ozbiljnim temama možemo samo da dobijemo po nosu od hrvatskih vlasti, poput nastupa premijerke Kosor u Prištini. Zvanični Beograd osramoćen i postiđen ćuti. Možda će tu tišinu u Evropi neko konačno i da čuje!