петак, децембар 17th, 2021 у 11:56AM

Завршава се и 2021. година, а Србија ће по свему судећи оборити сигурно један, а можда и 2 негативна рекорда. По прелиминарним подацима РЗС-а, за првих 10 месеци у Србији је живорођено 50.974 деце (-1,5 % са 51.753 за првих 10 месеци 2020. године); али је умрлих далеко више: чак 21.581 више, са 86.798 на 108.379 (пораст од 24,9 %).

Досадашњи пад броја живорођене деце се можда буде надоместио током новембра и децембра због тога што су прошлогодишњи новембар и децембар били јако лоши, али ће број умрлих премашити све границе. Број умрлих током 2021. године ће засигурно бити изнад 135.000, а вероватно и преко 140.000. То је изузетно велико повећање смртности за земљу где је смртност већ била велика (број умрлих у периоду 2018-2020: 101.655, 101.458 и 116.850). Само током ове године чак 2% српске популације ће преминути. То ће довести до негативног природног прираштаја од -75.000 -80.000, а то је цело Панчево; и са негативне стопе природног прираштаја од -5,5 промила 2019. године доћи ћемо на око -12 промила. Ту абнормалну бројку ће у целом свету премашити једино Бугарска и Украјина. Иначе бисмо били најгори на свету.

За оволики пораст смртности највише је одговорна пандемија корона вируса као и лежеран однос према њој. Само током 2020. година она је однела преко 10.000 душа (10.356). Ове године ће тај број бити барем 2 пута већи, а биће још и барем 10.000 преминулих више услед других обољења у односу на 2019. годину. Иако је томе допринело неозбиљно схватање овог вируса, томе кумује и врло лоше стање српског здравства и лоша здравствена слика (све старијег) просечног грађанина Србије.

Између осталог, задњих пар година је забележен пад просечног трајања живота у Србији, у мирнодопском времену, први пут током 21. века. Просечна старост умрлих 2015-20 је износила: 74,7; 74,8; 75,1; 75,2; 75,1; 75,1. Током задње 2 деценије, просечна старост умрлих је полако расла да би достигла максимум 2018. године када је незнатно порасла у односу на 2017. годину. Већ 2019. долази до пада, пре појаве корона вируса.

Председник је у јулу најавио да ће за свако новорођено дете једнократна помоћ бити подигнута на 5.000 евра са досадашњих 100.000 динара, да би у новембру одлучио да га то више не занима толико и да ће то износити 300.000 динара за прворођену децу која ће се родити од 1. јануара следеће године. За другорођену децу и свако следеће дете, као и поводом нечег изреченог за студенате, је остао недоречен.

Министар за бригу о породици и демографију Ратко Дмитровић се с времена на време појави у медијима. Он понекад прокоментарише ситуацију, каже на пример да смо изгубили град величине Ужица, или каже нешто што уопште није тачно, као у децембру на РТС-у када је рекао да једино Прешево, Тутин и Нови Пазар имају стопу фертилитета већу од 1,5. То апсолутно није тачно јер у Србији има на десетине општина које имају већу стопу фертилитета од 1,5. Генерално цела држава последњих година има стопу фертилитета од преко 1,5. А заправо око 1,55 (зависно од јачине емиграције коју РЗС не може да прати).

Неки од примера су, према подацима РЗС-а за 2020. годину: Лазаревац, Оџаци, Алексинац са 1,6; Обреновац, Жабаљ, Мали Зворник са 1,7; Трговиште и Нова Црња са 1,8; Чајетина са 1,9. Рекордери су Тутин са 2,6, Бојник (разлог је углавном велики удео ромске популације), Нови Пазар и Сјеница са 2, док је је у општини Прешево то само 1,5 (уз опаску да је ипак тај број већи с обзиром да се ради о општини са јако великим исељавањем у иностранство и доста непознатим бројем становника). Општине са најмањом стопом ферилитета и наталитета су углавном на истоку земље, где су Борска, Браничевска и Зајечарска област са стопом фертилитета од свега 1,2.

С обзиром на то да је министар ту да коментарише, а не да решава проблеме, док се у демографску науку уопште не разуме, зато и имамо мере које касне, које су непотпуне, које се стално мењају у ходу и које просто не дају резултате (само финансијске мере нису ни у једној држави решавале ситуацију, док често јесу донекле поправљале ситуацију; али о тој широкој теми други пут). Из тих разлога изгледа како ово министарство, а и због тога што на крају крајева председник одлучује о свему, постоји само да би удомило некога.

Србија пати од непостојања икаквог плана и стретешког циља. Ако се не направе и не изнесу зекључци у институцијама које треба озбиљно, ревносно и максимално одговорно да раде на проблему, овај проблем се не може решити, и неће. И наравно, не само овај. Председник, на пример, није ни навео какве циљеве очекује од ових нових стимулативних мера: да ли очекује пораст броја живорођених од 3, 5, 7 %, да ли су направљене оцене да би њима требало да дођемо до стагнације (јер би и то за Србију било добро како све више долазе на ред да рађају малобројнихе жене рођене 90-их година). Оно што ће се десити јесте то да ће у Србији вероватно број живорођених остати 61.500 или можда 62.500 2022. године – раст од 1 или 2 %, и да ће онда тај број поново почети да пада. Овако ћемо до средине ове деценије сигурно пасти на испод 60.000 живорођених, са врхунца од чак око 160.000 почетком 50-их година, близу 100.000 крајем 80-их и око 75.000 почетком 2000-их година.

Да није свугде тако црна ситуација показује и једно позитивно изненађење: општина Трговиште, чије помињање може да буде интересантно, а која већ годинама сама спроводи одређене пронаталитетне мере. Оно што треба знати јесте то да је општина Трговиште раније исто била надпросечна по том питању, али да данас поново одудара од српског просека. Када је у Србији 60-их година просечан број деце по жени пао на 2, у Трговишту је био 3,5 и ту предност она је задржало све до почетка 21. века када су се њене демографске карактеристике изједначиле са државним. Данас, тај тренд је преокренут. Ова општина, где је до скоро просечна плата била мања од 30.000 динара, при рођењу детета даје 30 хиљада, и онда наставља са месечним давањима од по 10, 20 и 30 хиљада до навршене прве године детета ако раде оба, само један или ниједан родитељ. Она субвенционише и вртић, као и вантелесну оплодњу. И, такође, даје 150.000 динара при склопљеном браку ако један супружник има више од 35 година, под условом да у општини остану још најмање 5 година. Број живорођене деце, стопа наталитета и фертилитета, у поређењу са Србијом последњих година је у следећој табели:

1) Подаци са Републичког завода за статистику Србије

2) Ови и сви други приказани подаци за Србију без КиМ, које РЗС не води од 1999. године

3) Напомена: стопе наталитета и фертилитета се могу сматрати да су у реалности, донекле незнатно, али за неколико процената већи (пример: једна процена за Србију 2020: наталитет 9,2 и фертилитет 1,53)

Резултати, иако не савршени, су јако добри. Број живорођене деце је порастао за преко трећину. До новембра ове године, након нешто лоше прошле године, број рођене деце је био 48, што значи да ће тај број вероватно премашити рекорд из 2017. године, а тиме дићи стопу фертилитета далеко изнад 2 и наталитета изнад 12. Мотиви за то су различити, база за рађање се јако добро користи, а и људима у овој малој средини, која данас има тек нешто више од 4.000 људи, ова помоћ заиста значи. Такође, економска ситуација је у тој општини донекле поправљена, што је исто врло битно. Посао у Трговишту је очигледно одлично одрађен и треба детаљно изучити ову промену која се тамо догодила, иако имамо на уму да оваква ситуација, са истим или сличним дијапазоном мера, ипак не може потпуно да се преслика на целу државу.

Где данас Србија стоји? Она је имала одређен пораст, односно стагнацију броја живорођене деце претходних година, али је поново наставила да пада. До 2019. године је просечан број беба био око 64 хиљаде, а умрлих 102 хиљаде… 2020. године смо изгубили 55.158 људи, ове ћемо око 72.000-75.000. И то без спољних миграција. Са спољним миграцијама тај број ће ове године бити око 100.000, што је фрапантно много.

Док РЗС не води податке о спољним миграцијама, чије је детаљно праћење тешко, на основу неких других података се може проценити колико људи долази да живи у Србији, а колико одлази из ње. У периоду између 2 пописа (2002-2011), негативан миграцијски салдо је износио -63.934 особе. Последњих година то је знатно више. Евростат је известио да су 2020. године земље ЕУ издале 40.872 боравишне дозволе за држављане Србије (Немачка највише са 15.385), за образовање, оне из породичних разлога, и највише, оне за запослење. Да не буде забуне, ове боравишне дозволе немају везе са пословним или туристичким посетама јер, у складу са визном либерализацијом, она није потребна за посете до 90 дана. Европска Унија засигурно узима гро наших исељеника, тако да се може сматрати да са осталим државама, попут САД-а, Канаде, Русије, Аустралије, а од скоро и Кине, број српских исељеника не износи преко 60 хиљада годишње. И треба имати на уму да се ипак један велики део исељеника врати у земљу, по неким проценама око половине од тог броја.

Са друге стране, Србија са неким, али малобројним државама има и позитиван миграцијски салдо, а он са Црном Гором и Републиком Српском износи заједно око 3.000-3.500 годишње. Из других, попут Украјине и Албаније тај број је износио укупно око пар хиљада током протекле деценије, а највише непосредно након кризе у Украјини. Последњих година, према проценама, услед тога што је повратак практично стао, имамо и одређен број и са КиМ, од око неколико стотина годишње. Интересантна је појава да из одређених земаља, углавном западних, последњих година има досељавања, углавном “интернет номада”, али је тај број још увек занемарљив. Раднике који долазе из Турске, Кине, Вијетнама и сл. треба искључити, ти људи су до сада одлазили чим се заврши посао због којег су дошли; а видећемо у којој мери ће то бити тачно и у будућности. Исто важи и за мигранте са Блиског Истока који су код нас, заробљени на путу ка Западној Европи.

Кратка дигресија на Косово: према подацима ОЕБС-а у периоду 2015-2019 се вратило тек 2.400 лица. 2015: 802, 2016: 582, 2017: 498, 2018: 327 и током 2019. године свега 191 особа. И пошто се тај број, дакле смањио на свега стотинак годишње (питање је колико га је било током ове и претходне године током короне), можемо сматрати да је процес повратка Срба стао, а можда се и трајно завршио. А сваке године пар стотина младих са Косова долази да студира на неком од државних универзитета и где углавном и остају, а присутан је и класичан одлазак целих породица у потрази за бољим и безбеднијим животом. Да није ипак наталитет Срба на КиМ заиста добар, на срећу, могли бисмо утврдити да се и тамо то становништво драстично брзо смањује. Али да не буде сумње, он се скоро сигурно смањује. Колико, то ћемо можда видети ако попис на Косову буде извршен, ваљано одрађен и ако Срби буду прихватили да учествују на њему.

Процене демографа говоре да је током претходне деценије из Србије отишло око 300.000 људи, а да је дошло око 150.000, тако стварајући негативан миграцијски салдо од 150.000 људи. Додатни је проблем и тај што су повратници најчешће старија лица, што је сигурно, али што је још теже одредити у коликој мери. Нас је све то довело до наставка стрмоглавог пада становништва Србије.

Да би се боље представио тај пад и заостатак за, на пример земљама Западне Европе, можда би било интересантно да се направи поређење са Аустријом. Због тога што смо земље врло сличне површине и због тога што смо до 1991. године имали практично исти број становника. Аустрија је 1951. имала око 920.000 становника више од Србије, да би разлика била смањена на око 95.000 1981. (а 245.000 људи 1991. године). У Аустрији није било скоро никаквог послератног бејби бума, константно су имали мањи природни прираштај од Србије, који је тамо чак средином 70-их година био негативан, али су скоро сво време имали позитиван миграцијски салдо. И Србија је, искључиво на основу већег природног прираштаја (јер у периоду 1961-1991 постојао негативан миграцијски салдо од укупно 140.000) смањивала разлику. То се променило већ 80-их година када се у Аустрији природни прираштај ”извукао” и изашао из краха 70-их и прешао у благи раст (сличан је такав и последњих година) којем се Србија тада, 80-их година, приближила.

Највећа разлика се прави 90-их година и од онда се продубљује. Аустрија у периоду 1991-2021 гравитира са природним прираштајем од око 0 или благо изнад, и скоро сав пораст од 1,15 милиона је услед миграција. А у Србији је супротно. Миграцијским салдом током година губимо на десетине хиљада становника годишње, а природни прираштај нам је пао са +1.306 1991. на -55.158 2020. године (Аустрија: +11.201 1991. и -7.996 2020. године). И то пренесено на графикон изгледа овако:

Извори: Званични резултати пописа, за процену становништва за 1951. годину (између 2 пописа 1948. и 1953. године) РЗС, и за садашњу процену и усклађивање одређених методологија по питању резидентног становништва пре, са пописом из 2002. године Институт друштвених наука; За Аустрију: statistik.at

То је резултат свих процеса који су нас задесили. Резултат прошле и ове власти, које ће се доста подударити са међупописним периодима (2002-2011 и 2011-2022), ће бити слични овиме: негативан миграцијски салдо од око -70.000 прошле власти и према озбиљним проценама око -150.000 или више ове власти. Природни прираштај катастрофалан током обе деценије. Резултати пописа следеће године ће открити праве размере демографске катастрофе у Србији.

Просечна плата у Србији је и даље око 20% оних у Немачкој и Аустрији, Србија је и даље једна од 10 најсиромашнијих држава Европе, јавни дуг је порастао са 15,22 милијарде евра (јун 2012. године) на 29,6 милијарди евра (септембар 2021.), еколошко стање је никад горе и држава се буквално распада од корупције, а становништво Србије је од претходног пописа опало за пола милиона људи, без икакве назнаке нити било какве тенденције ка бољој ситуацији. Колико је ова власт штетна по Србију ове бројке саме говоре.

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Вести, Текстови и анализе