понедељак, април 15th, 2019 у 1:51PM

Вучић и његове присталице то никада неће разумети, али постоје борбе које се воде ради начела. Колико видим, праведнички немир, који је захватио „со“ српског друштва, изненадио је и већину вођа опозиције. Има међу њима и оних који су били уверени да је „демократија“ острво у Егејском мору, који су владали мимо демократских установа, истеривали из странке неистомишљенике, а понекима (ако би проценили да су политички небитни) и опраштали „брбљивост“ и „скрибоманство“ које су упражњавали док су они „радили“. Тако је то, овде се читав век пажљиво ради на упропашћавању елите. Зато нам је овако и зато нас народ често пријатно изненади.

Носиоци Вучићевог режима требало би да знају: нашу јавност, која је у својој суштини демократска, само у првим годинама власти можете задовољити бесомучним нападима на опозицију. Када је 2016. снагом државе спржио опозицију, Вучић је одредио своју судбину. Попут сваког тиранина он више нема коме да мирно преда власт. Ограничен је број дворских опозиционара и они све мање вреде. Морално ћелаве и идеолошки патуљасте особе – које је јефтино купио да му читају Вебера или да уверавају јавност да је демократија исто што и Ђилас (који је горко увредио њихов џиновски его када су глумили новинаре) – ускоро ће наступима и отвореним писмима играти само улогу код ДЏ Жекса и царице-полуудове на Пинку.

Вођа овог протеста је Александар Вучић. Његове лажи, његову подлост, његову медијску агресију и чудновато понашање Србин више неће и не може да подноси. Остало му је само да се нада да ће веће лажи и снажнија репресија помоћи да овај народни вапај за истином и правдом некако прође. Грдити опозицију је у овом случају бесплодно, народ ће на крају подржати сваког, па и црног ђавола, само да види крај особи која је попут Милошевића покушала да точак историје врати уназад.

Без опозиције је, истина, тешко оборити власт. Део проблема из 2000/2001. потицао је управо из чињенице да смо тада, пре свега захваљујући Милошевићу и ненаклоности САД и ЕУ према демократији у Србији, имали свега једну слабу опозциону странку (ДС) и седамнаест разнобојних комбија који су се шлеповали а да неки међу њима нису имали путника осим возача. Каква год да је била владавина демократских странака од 2001. до 2012. оне су макар омогућиле развој опозиције. Та опозиција је у међувремену постала само синдикат бивших режимлија који су власти украли програм, а најсиромашнијим и најнеобразованијим бирачима дали наду да ће се нешто у држави променити. После 2016. ми у немогућим условима градимо нову опозицију. Ограничења, немања и притисци намећу компромисе и уопшене прграме. Грађани то много боље разумеју од наивних или плаћених аналитичара, демократских Јуда и прорежимских Пилата.

Опозиција је таква – каква је… Било би боље да су ту нова лица, али њих грађани, као што смо видели, у овим условима не желе. Боље би било када би опозиција изградила прецизан програм реформи за године после обарања Вучића. Да се определи за демократију, а тиме и за уставотворну скупштину. Да дефинише начин на који ће бити демонтирани не само Вучићев режим, већ и парадржавне партије – СНС и СПС. Морамо да решимо питање расклапања њихових економских и медијских царстава и разбијању монопола у држави. Наравно тешко је очекивати тако нешто од људи међу којима има и оних који су помиловали СПС или створили СНС. Јако тешко. Међутим, као и 2000. приоритет је обарање издајничког и клептократског режима. Какви год били резултати, колико их год после критиковали, они су бољитак у односу на пут пропасти којим је Србија пошла захваљујући Александру Вучићу и његовој камарили.

После леукемичног програма Тридесет тачака и анемичног (ђиласовски неоригиналног) Споразума са народом, на суботњем протесту коначно смо добили нешто опипљиво. Опозиција је властима дала рок за формирање заједничке комисије која би одредила поштене изборне услове, такође захтеван је избор новог РЕМ-а и именовање новог техничког и уређивачког тима РТС и РТВ. Један од режимлија из новинарског света сместа је осудио захтев за сменом уредништава у јавном сервису, тврдећи да је реч о рушењу слободе медија. А давање само Вучићу 181,5 сати (7,5 дана и ноћи) или 4% програма РТС и више од 200 почетака 2. Дневника само у 2018. години, представља шта…? Слободу и европски стандард ?!  Други и трећи захтев су заправо сасвим добри и на месту. Притисак јавности је дозвољен, колико и право народа на протест. Показало се да су садашње управе јавних сервиса изабрале да своју независност продају режиму, дакле треба да буду смењени. Смениће их установе на основу своје савести или под притиском народа.

Јасно је да је најважније оружје опозиције непристајање на недемократске изборе под неравноправним условима. И зато је опозицији свеједно како ће Вучић реаговати на први захтев. Идеја да би између његовог режима и опозиције могао бити остварен дијалог није озбиљна. Дијалог је немогућ између на популизму заснованог режима хибридног ауторитаризма и демократске опозиције. Преузету из искуства држава Источне Европе из 1989-1990. – у којима је 90% грађана било против малених олигархија које су инсталираи Совјети, па је после нестака подршке из Москве, била потребна форма легалне смене и некаквих гаранција како не би у страху и очају изазвали макар и најамње крвопролиће – ову замисао је код нас немогуће применити. Вучић би наиме пре побегао у шуму, него што би прихватио овакву форму разговора, која у његовој свести значи исто као да је изгубио изборе. Да Вучић, којим случајем није рођени аутократа и популиста, већ да су га на овакву владавину „натерале“ политичке околности, он би оберучке прихватио формирање заједничке комисије. Пашић је говорио како је избегавање неких решења и одлука унедоглед могуће уколико ради њих буде основан некакав анкетни одбор. Ово је иста ствар.

Међутим, у овим условима, најважније је да народни покрет и опозиција са њим дочекају следеће изборе. Тада треба бити јасан у захтевима који би јавности, пре свега страној, представили који су то стандарди слободних и поштених избора. Њих у Србији нема од 2014. године и то знају сви укључујући и међународне организације које се баве овим питањима. Потребно је водити одлучну и радикалну антиизборну кампању. Њу треба наставити и за време предизборне ћутње и изборног дана, по цену да вође опозиције буду ухапшене.

Ранији бојкоти (1992. и 1997.) показали су да режим тако губи легитимитет. Политичке мошти ДСС, ЛДП и СРС не могу надоместити демократску опозицију иза које је народ. Тек тада, после радикалне антиизборне кампање, моћи ће да започне распад Вучићевог режима. Милошевићев режим су годинама чувале мане опозиционих странака.

Морамо се потрудити да овог пута не буде тако.        

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000