понедељак, март 11th, 2019 у 1:01PM

Удар је нашао искру у камену, што би рекао владика Раде. Политика „спржене земље“, којом се Вучићев режим обрачунавао са опозицијом, коначно је почела да ради против њега.

ДОС-овим владама је било могуће замерити много тога, међутим, оне су из разних разлога подстицале плурализам у српској политици. Сви знамо, Ђинђић, Коштуница и Тадић нису били српски Гледстони и Ламартини, чак напротив. Међутим, мало због Европске уније, мало у жељи да напакосте један другом, мало зато што су им се странке (авај) звале „демократске“, увели су некакве принципе, установе, озаконили су финансирање странака… Могу Вучић, Дачић и саучесници да лелечу колико год желе, у њихове жалбе може да верује само неки током прве деценије века отпуштени радник који нема интернет. Кад је реч о њима и њиховим странкама, тих десет и кусур година (2001–2012) биле су „златно доба“. На страну Хашки трибунал, који је Алека и Ивицу доживотно задужио – да га није било Милошевић би данас био премијер Србије, а Коштуница или Тадић председник; Ивица би био неуспешни кандидат за градоначелника, Вучић ни толико – можда би био генерални секретар СРС-а који би Милошевићу давао већину у парламенту. А можда би га председник, војвода и кум (три у један) натерао да призна да је хрватски или, још боље, косовски шпијун, па би сада код брата, у фирми, до миле воље „носио кутије“.  Дакле, пустимо Хаг који је за наше ауторитарне и популистичке странке био и дашак демократије и смена генерација. Транзиција и реформе, какве су спроведене код нас, нису биле само плод неинвентивности и неспособности демократских странака, оне су биле и последица чињенице да је народ већински, после шездесет година ауторитарног режима, био неспреман за промене. Дакле, остављајући имовину СПС-у и СРС-у, доносећи законе који су им погодовали, омогућавајући им издашно и легално финансирање и амнестирајући их (без судских процеса, казни и поука који су изостали), демократе су уствари, можда и нехотице, показале како се власт понаша према опозицији у цивилизованим и демократским земљама које су имале срећу да буду лишене баласта ауторитарног наслеђа.   

Када се докопао власти, Вучић је учинио све да разори опозицију, лиши је равноправног статуса, поткопа темеље независних установа, компромитује све који су против њега, успостави државу једне партије (коалиције), спречи било какву присутност (изузев унапред режиране свађе међу опозиционарима или харанге против опозиције) у медијима. То је довело до распада странака демократске опозиције. Покушај стварања нових странака (ПСГ и Народна странка)  подстакао је још ауторитарнију и нетрпељивију политику режима. Зато се таква, слаба и са свих страна нападана опозиција и ујединила. Иако под ударом са свих страна, без подршке из иностранства и оптерећена унутрашњим разликама, питањем стратегије и вођства, таква опозиција је подстакла народне протесте који су је сместа превазишли. У овом тренутку само је питање како артикулисати вољу више од 50% бирача да неспособни и крадљиви режим Александра Вучића буде уклоњен на изборима и потом демонтиран заједно са његовим социјалистичким и комунистичким темељима. Заувек.

Баш као и Милошевићу после 1992. Вучићу сада остаје само да игра на неслогу, идеолошку заслепљеност и гордост вођа опозиције. Ипак, народ га је прозрео и изашао је на улице и то пре свега зато да његов режим не бетонира своје темеље и не зацари над Србијом током наредних деценија. Као и сваки тиранин, душом завистан од власти, моћи и силе, и Вучић сада не може да промени своју методологију владања. Ако би то учинио распао би се полифемовски, парадржавни СНС, свака промена у владању, установама или медијима довела би до пасивизације оног милиона бирача који постоји у свакој држави али га само у диктатурама власт не просвећује или макар не крије од политике, већ напротив на њему – његовим незнањима, необавештености, затуцаности и предрасудама – заснива своју већину и легитимитет. Тако је Вучић – док као слон у стаклараској радњи покушава да се реши већине политички активних грађана који ступају нашим улицама,  имају одговор на све његове варке и спремни су да прихвате само од експертске владе организоване изборе на свим нивоима, који би били под међународном контролом -коначно остао без потеза. Покушаће да подмити вође опозције, али вероватно нема чиме пошто међу њима нема политичара који су уверени да су тако близи власти, као што су били Драшковић и Шешељ у време када их је Милошевић корумпирао. Остаје му дворска опозиција.

Понеко пита, зашто опозиција није уједињена? На одговор да у Србији једину опозицију представља Савез за Србију, такав какав је, често указују на постојање ДСС-а, ЛДП-а и ЛСВ-а.

Ове странке наравно нису опозиција. Нека прво ДСС и ЛСВ изађу из коалиција са СНС-ом. ЛДП не треба да изађе из коалиција, довољно је да се некако измигољи из Вучићевог џепа. Пошто нису за то способни, ја им не верујем да се заиста боре за одбрану суверенитета Србије на Косову или Независну Државу Војводину. Мислим да се председник ДСС М. Јовановић и његов кум и први политички саветник  Миш. Ковић, који су стару причу о „два лоша који убише Милоша“ претворили у фарсу о „два лоша Милоша“, баш као и Чанак, тешко привикавају на улогу статиста у Вучићевом филму. Куштуница је бранио Косово референдумом из кога је искључио наше грађане Албанце. Ови бране Косово од власти са којом су у коалицији и од опозиције којој наводно припадају. Чанак је био много љут на мишљење које је о њему изнео Сергеј Трифуновић. Вођа странке која противнике назива фашистима и фалсификаторима,  а програм и идеологију је покупила од нацистичких слугу Еугена Јоцића и Корнела Филиповића, нема много права да се љути на некога ко га назове „смрдљивим крметом“ и „трулим ђубретом“. Свиње су овакве и онакве, али нису лажљиве ни лицемерне. Оне не би тврдиле да нису сепаратисти, а истовремено штампале пасоше независне државе „Воше“. Не би се ни браниле од оптужби да сарађују са хрватским шовинистима, а онда учествале у ХРТ-овом перформансу  под намерно двосмисленим насловом „Сријем – Хрватској“. Не би мењале Србију за клавиром, окружене гологузим Пинковим девојкама. Србија, а ни НД Војводина се не мењају позирајући са новосадским кримосима, ни непажљиво возећи мотор. Књиге мењају Србију, а не батине. Шта би било да је Вук Караџић своје противнике млатио штулом?!   

Ово је јединствена прилика да пре него што једнога дана, у надам се не тако далекој будућности, оборимо Вучићев режим, демонтирамо његове дворјане, онако како 2000. нисмо разложили Нову демократију или СРС.

Наши проблеми су велики. Нашу државу поседују партије и мафија. Недавна спаљивања лутака у Хрватској подсетила су нас да постоје и теже ситуације. У независној Хрватској је кју-клукс-клан добио своју државу. Ми ту ништа не можемо, осим да гледамо да будемо макар мало бољи, па ће то можда инспирисати и наше суседе. 

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000