понедељак, мај 27th, 2019 у 1:24PM

Крајем октобра 2000. на трамвајској станици „Лион“ у Београду, зауставио ме је непознати човек средњих година. Како то код нас обично бива, дуго је настојао да ме некако асоцира како бих се досетио ко је он. Забринуо сам се када је споменуо да ми је теча, пошто имам само једну тетку и теча Фићу бих свакако препознао. Испоставило се да је он брат мужа сестре од стрица мог оца. Срби међу читаоцима ће разумети ту ситуацију, пошто код нас није ретка. Видели смо се, заиста, једно два или три пута у животу, али се ја тих прилика не сећам баш много пошто сам тада имао десетак година. Када смо се најзад препознали, он ми је свечаним гласом рекао: „Погодили сте. Били сте у праву.“ Замолио сам га да ми објасни, а он је напоменуо како се испоставило да смо (студенти, Чедомир Јовановић, ја…) били у праву када смо подржали Зорана Ђинђића и прикључили се Демократској странци. Пошто ДС још увек није ни преузео власт у земљи, а постављало се питање какав ће бити програм нове владе и њен даљи рад, тражио сам да прецизира шта је то што у том тренутку казује да смо „погдили“ и „успели“. „Победили сте на изборима. Дошли сте на власт.“, гласио је у суштини очекиван одговор.

Дакле, за тог човека, који је, узгред, био присталица опозиције и чија је породица већ због краја из ког су потекли била опредељена за СПО, најважније је било што је политичка странка којој сам у то време припадао победила на изборима. Све друго – програм, услови, коалиција, идеологија, обавезе, одрживост и ограничења – било је за њега у потпуности небитно.

У друштвима која су имала срећу да изграде демократију без великих дисконтинуитета, на основама старих држава, бројних и интегрисаних нација, снажних привреда и колонијалних богатстава, странке и политичари су средство, а не циљ. Сећам се како је мој деда имао обичај да за иначе омражену Аустроугарску каже како је била „истинска држава“ и како су многи њени министри радили свој посао волонтерски. Стари партизан и пуковник би се онда мало исправио, у духу своје религије, па рекао „како су они тиме бранили своја богатства и поредак који су оличавали“, али остала је чињеница о оданости држави и њеним интересима. Демократија је немогућа у друштвима у којима су странке само и искључиво предузећа за експлоатацију власти, а сама власт и држава са њом један богат, али ипак обичан, ресурс. Дакле, ДС је заиста могла бити издајничка организација која је призивала НАТО агресију, чије су вође добиле немачко злато и желеле само да се домогне новца од приватизације српске привреде, али сама њена победа давала јој је пред великим делом наше политичке јавности за право – унапред и ретроактивно. Сећам се вршњака мог деде, нашег комшије који је био телохранитељ генерала Никле Љубичића. Када би хтео да дисквалифкује опозицију, са изразом невиђеног гађења рекао би: „Весна Пешић: ни 2% нема, шта она хоће?“

У свим државама света велика већина грађана нема изграђен став, а многи међу њима – да ли последицом слабе политичке културе у друштву или захваљујући савременим трендовима естрадизације и афирмације „ријалити“ начина живота – имају сличан поглед на ствари као и овај мој теча или комшија из старог краја. Ипак, разлика је у оном делу становништва који се бави политиком – дакле оних према терорији 12% одраслог становиштва које је изразито политички опредељено и наравно оним промилима угледних, моћних, богатих и учених људи који би требало да представљају елиту свог народа. Немилосрдна историја учинила је да се код нас елите не задрже, да нема тајности богатства, нити оне соли друштва која не размишља на релацијама који долазак на власт поистовећују са добитком на лутрији. У Британији је средином 19. века било шест милиона људи који су се бавили трговином. Већ тада постојала су не само богатства, већ и просечни имеци који су се преносили и увећавали генерацијама. У САД је 2015. било 537 милијардера.  Код нас богатства немају традицију, везана су за политику и што је још важније поседују их људи са менталитетима љутих сиромаха. При том, наша политичка култура је много ближа арапском свету него, рецимо, Мађарској. Зато се и догодило да упркос чињеници да први људи власти могу на лак начин и без опасности по себе да стакну милионски иметак, сви председници наше државе (изузев можда Милутиновића, који је шеф државе био више формално) имали су прилике да се брукају приватизацијом или сасвим нерационално високим закупом вила на Дедињу.  Дакле не само да је била реч о грамзивим и похлепним људима који су на власти постали милионери, већ су желели да јавности покажу како држава треба да им поклони или дугорочно преда на употребу луксузне куће у најскупљој стамбеној зони града.

И док просечан Србин не осуђује „сналажљиве“ властодршце „зато што су крали, већ пре зато што нису звали“ (у саучесништво), овде странке мало цене и према њима се односе као према клубовима. Већина Срба би волела да политичке странке и не постоје, тако да између народног вође и шефа државе (сабраних у једној личости) и народа нема препрека нити посредника. Они који су чланови странака посматрају их као клубове. „Навијачко племе“ стоји поред њих и у добру и у злу, на шампионском месту или у другој лиги, чак и када им млати играче и проклиње управу. Много пута сам чуо замерке на мој рачун зато што сам био члан две странке – Демократске странке и Г 17 Плус. У почетку сам се правдао. Говорио сам како је Г 17 настао из ДС-а, да сам у обе ступио док су биле ванпарламентарне а изашао када су биле на власти, чак сам се шалио и како сам у једној био у 20. а у другој у 21. веку. Један од, под псеудонимом сакривених, ботова СНС-а недавно је написао како нико не треба да ми верује када сам „два пута погрешио“.

Морам да кажем да у политичком смислу нисам погрешио. Напротив, у политичком погледу био сам потпуно у праву. Погрешио сам у личном погледу, много сам радио, трошио сам снагу и лични углед заступајући политику која је ипак подразумевала и подршку људима који су каријерно везани за политику у земљи у којој пре пропадне странка него што појединац прихвати да не треба да га више бирају на њено чело. Демократска странка била је најслабија од четири велике странке које су се пре двадесет година отимале око власти у Србији. Показало се да је само она била у стању да победи Милошевића и спроведе какве-такве реформе. Да ли је могло бити боље? Наравно да јесте. Да ли је нешто боље било у понуди? Није. Да ли је та странка била пуна мана које су је на крају и удавиле – била је. Али, у поређењу са СРС, СПО и реформским крилима СПС она је била најбоља. Подржавао сам је, помагао и учествовао у њеном руковођењу у кључно време, циљ је постигнут. Касније је требало водити једну сасвим нову и другачију политику. Изашао сам са предлогом једног важног сегмента те политике. ДС све то није занимало. Уместо демократије окренули су се себи и лоше су прошли и 2003. и 2012. године. Мој програм прихватила је настајућа Г17 Плус. Независност и историјски споразум са косовским Албанцима били су тада јасан циљ само мени и наводно странци која је тај програм прихватила. Показало се да смо били у праву. Прихватио сам да будем функционер те странке и за време мандата показало се да је државна независност Србије једина исправна и одржива опција. Да су нас посушали, да је странка била спремна на озбиљнију борбу, било би боље. На послетку Г 17 Плус престала је да буде демократска и отишла је путем ДС-а. Мени су ускраћена статурана права па сам изашао из странке.

Данас, Србија има нове приоритете и до њих је могуће доћи пре свега преко странака, за које грађани гласају и (да ли ?) шаљу их у скупштину са јасним мандатом. У политичке странке сам улазио запостављајући сопствени рад и посао. Никада нисам зарађивао новац од бављења политиком. Нисам се кућио, нити куповао аутомобиле за време које сам провео радећи у странкама. Никада нисам имао предузећа, па ни тада. Проблем је што мали број људи размишља на тај начин, али бити у праву не значи имати већину. Тако ћу размишљати и радити докле год будем био жив и будем имао могућности да дам свој допринос – да парафразирам великог Едмунда Берка – борби против зла и победи Добра.           

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000