уторак, октобар 18th, 2016 у 2:05PM

  Мање позната мисао Винстона Черчила је: „Преговарај када напредујеш“, док би негатив ове мисли могао бити „не преговарај када назадујеш“. Поучени искуством, можемо закључити да је Черчил у праву. Сваки преговори које смо имали по питању Косова и Метохије су били предвидљивих резултата а увек лоши по нас. Од чврстог референдумског „НЕ“ страном мешању 1998. године, дошли смо до тога да смо преговарањима из лоше позиције дали изговор за бомбардовање, проглашење и признање Косова и његово примање у међународне организације. Са друге стране, нисмо добили ништа. План Матри Ахтисарија је предвиђао заједницу српских општина, то је план на који се позива проглашење независног „Косова“, тада смо га одбили. Док данас у Бриселском споразуму ЗСО представљамо као успех, а ни то никако да се деси.

  Из наведеног би се могло закључити да је потребно прекинути преговоре са Приштином? Тај би поступак био частан, али непромишљен. Налазимо се у пат позицији. Грло нам је изложено. Постоји прегршт инструмената меке моћи, којим нас могу победити. Замислимо само једну ситницу коју могу предузети, да нам врате визе. Са том ситницом би земљу учинили нестабилном а тиме и неспособном за тврду политику. Окружени смо и територијално и на сваки други начин а то је најнеповољнија позиција за борбу, што нас наводи на мудрост Сун Цуа: „Када си опкољен, сплеткари“. Битно је дакле избегавати конфликте, не постизати договоре и оснаживати се на доступне начине.

   Пре икаквог деловања потребно је дефинисати националну мисију (циљ, мотив). И поред тога што сам мишљења да је основни проблем српске политике што нема циљ већ сто година, по питању Космета, срећом, не треба много трагати, циљ су имали наши преци у безнадежним условима, а то је „Враћање Косова и Метохије под власт државе Србије“. Овде се треба обрачунати са циљевима, тачније изговорима, да се преговара због Срба на Космету или због приступања Европској Унији. Према Србима на Космету, држава се понаша као да су дијаспора, а њихова права не дотичу интересе државе Србије. „Чак и када би Срби на Космету имали сва права, што није могуће, тиме се право државе Србије није ни поменуло“, рекао је Зоран Ђинђић. Давање објашњења, од стране наших политичара, да се са Приштином преговара због угрожених Срба је или кратковидо или лицемерно. Колико судбина Србије зависи од мањинских права Срба у Румунији? Треба имати у виду да узимање људи као изговора за неки мучан процес може довести до дискриминације. Са друге стране, приступање ЕУ је, у ствари, избегавање торутуре од стране ЕУ, пошто нико нормалан под овим околностима не рачуна да ћемо се икад тамо наћи.

 Предуслов – укидање Бриселског споразума

  Бриселски споразум је фактичко признање Косова. Његова примена се мора зауставити. Како? Додатно отежавање је одлука Уставног Суда Србије који је овај споразум прогласио политичким, а не правним актом, чиме он није противан Уставу. Тако да нам остаје раскидање уговора због неиспуњења. Правило да је уговор (у овом случају под називом споразум) закон за уговорне стране (pacta sunt servanda) трпи изузетак у случају да се не испуњава од једне стране, чиме друга страна има право једнострано раскинути уговор и тражити накнаду штете. Уколико су престације одређене неким роком, потребно је само обавестити другу страну да уговора више нема. Бриселски споразум је формирање Заједнице српских општина одредио након локалних избора по „косовским“ законима који су се одржали у новембру 2013.године. И поред тога што није неопходно опоменути другу страну, сматрам да би опомену требало послати и упозорити косовске Албанце да им се оставља рок од 30 дана да се ЗСО формира у потпуности или се споразум сматра неважећим. Језик опомене мора бити арогантан и плаћен као оглас у дневним листовима на албанском језику на Косову. Директно се треба о опомени обавестити и свака влада у ЕУ уз позивање на цивилизацијска правила уговорног права. Директно се треба обавестити и Русија као и остале владе утицајних и пријатељских земаља. Након очекиваног пропуштања рока, одмах по раскиду споразума тражити међународну арбитражу по питању накнаде штете. Наметањем теме накнаде штете креће се у позицију напада, а не одбране што смо споразум раскинули. У циљу легитимности одлуке чак одлуку Уставног Суда Србије користити као доказ да је споразум раскинут због неиспуњења обавеза, а не става Србије да Косово није држава. Истовремено инсистирати да се дијалог настави и износити опредељење да је то једини прихватљив пут за Србију. Наравно тада би све кренуло из почетка јер би се наше престације укинуле, а оне које не би могле бити укинуте, биле би обухваћене захтевом за накнаду штете.

 Посредник

  Србија треба инситирати да нема посредника, а уколико то није могуће, да се уведе још неки посредник осим ЕУ. Разлог је што је посредник субјективан и већ третира Косово као државу потписивањем чак и споразума о Стабилизацији и придруживању и укидањем виза, без обзира што Косово није признато као држава од стране пет држава чланица Уније. Осим ЕУ посредник треба да буде Русија, а најсрећније решење би било када би се Русија сама понудила или када би је трећа земља предложила, а Русија прихватила. Када би сваки други састанак преговарачких страна био у Москви, јасно је како би позиција Србије била оснажена. ЕУ не би имала аргументован разлог за искључивање Москве из посредовања.

 Тема преговора

  У преговоре као тему треба вратити статус Косова. У овом тренутку питање статуса заправо кочи преговоре јер су се Албанци већ навикли да су држава. Осим наметања ове теме, потребно је поставити бројне предуслове за преговоре. Подвлачим, не као теме, него као услове преговарања, а то су: права Срба и неалбанаца на КиМ, имовинска права физичких и правних лица, накнада штете за девастирану имовину и живот у избеглиштву прогнаника.

 Пенали

 Инсистирање на конкретним последицама за кривца у пропадању преговора, и то пре преговора. Морамо знати шта је притисак на Приштину. Шта Приштина губи уколико преговори пропадну? Запрећени пенали за Приштину могу бити показатељ искрености ЕУ у објективном посредовању. До сада је искључиво Србија трпела последице. Када би ЕУ рекла да у случају пропасти преговора Србија не добија отварање нових поглавља ЕУ, а „Косово“ не добија финансијску помоћ и међународну заштиту, онда би и Приштина коначно била заинтересована за компромис.

 Увођење нових страна и посматрача

 Увођење нових страна у преговоре и увођење посматрача у преговоре. Директно заинтересовани у овим преговорима су Грчка, Македонија и Црна Гора због велике албанске популације. Затим Албанија због улоге матице Албанаца. Затим све земље бивше Југославије због принципа територијалног интегритета које је важило у распаду, осим када је Србија у питању. Ако само једна земља прихвати улазак у преговоре, прихватиће све остале како би биле у току. Тиме се позиција Србије ојачава, јер ће се расправљати о албанском питању на Балкану, а тиме ће Србија добити природне савезнике.

 Отварање нових тема и стварање криза

  Због сличне природе треба се отворити тема Републике Српске и правити компарације са принципом за Косово. Спречавати инфраструктурне пројекте који су на корист Албанаца попут ауто пута Ниш-Приштина-Драч. Затезати односе са Албанијом због дискриминације српске мањине кроз насилну промену имена и презимена за време Енвера Хоџе, те терати је да тај поступак буде бесплатан, па чак и да Срби буду обештећени. Данас поступак враћања личних имена износи 700 евра, има статус казне и могуће је променити само име или презиме, не обоје.

 Остале сплетке

  Одузети држављанство свим Албанцима са пребивалиштем на Косову и Метохији уколико се јавно не одрекну косовског држављанства, чиме се перфидно скидају са здравствено-социјалног осигурања Србије, чиме се онемогућавају да се лече од канцера и других болести на терет буџета грађана Србије. То одрицање се може изјавити огласом у локалним албанским новинама у року од 30 дана од дана објављивања закона од стране Србије. Са тим у вези лица која имају само косовска документа сматрати апатридима (лица без држављанства) и наплаћивати им дневне транзитне таксе у проласку кроз Србију. Насилно освојити сепаратистичко нарко упориште на територији под контролом Србије, Велики Трновац. И тако даље.

  За све то време Србија не сме жалити новца, па чак и задуживати се у циљу повећања одбранбене моћи земље, поготово из ваздуха. Такође и тражити јавно изјашњавање угледних научника, професора и уметника за нову политику Србије, као и изјашњавање влада земаља из ЕУ које нису признале независно Косово. Другим речима, Србија се треба посветити пропаганди како споља, тако и изнутра. Пример унутрашњег пропагандног деловања би било увођење као војне свечане песме «Онамо Намо», црногорског Краља Николе. «Онамо, онамо… да виђу Призрен! Та то је моје – дома ћу доћ’! Старина мила тамо ме зове, ту морам једном оружан поћ» (друга строфа химне).

  Све наведено је поређано хронолошки и наредни кораци су условљени претходним. Битно је да се никакве обавезе не преузимају а истовремено инсистирати на преговорима, договорима и дијалогу. Такав став мора остати чврст и у случају притисака, па и конкретних политичких напада на земљу. Такво становиште мора истрајати до промене геополитичких прилика које се назиру.

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо