Раније ове седмице у Београд је допутовао Даније Фрид, високи функционер америчке дипломатије, задужен за европска питања. Фрид је пренео нашој влади и јавности непоколебљиви став Вашингтона према коме је независност Косова и Метохије неминовна. Став Сједињених Држава је познат и верујем да свако његово коментарисање захтева расправу о нашој платформи за преговоре и питањима из скорашње историје чије расветљавање болно разоткрива политичке пропусте, народне илузије и представља раније вође наше државе као особе мотивисане злом и похлепом. Данас би требало речи нешто о Фриду. Данијел Фрид је започео своје обраћеање новинарима честитајући нам на недавним успесима наших тенисера.Раније ове седмице у Београд је допутовао Даније Фрид, високи функционер америчке дипломатије, задужен за европска питања. Фрид је пренео нашој влади и јавности непоколебљиви став Вашингтона према коме је независност Косова и Метохије неминовна. Став Сједињених Држава је познат и верујем да свако његово коментарисање захтева расправу о нашој платформи за преговоре и питањима из скорашње историје чије расветљавање болно разоткрива политичке пропусте, народне илузије и представља раније вође наше државе као особе мотивисане злом и похлепом. Данас би требало речи нешто о Фриду. Данијел Фрид је започео своје обраћеање новинарима честитајући нам на недавним успесима наших тенисера.Раније ове седмице у Београд је допутовао Даније Фрид, високи функционер америчке дипломатије, задужен за европска питања. Фрид је пренео нашој влади и јавности непоколебљиви став Вашингтона према коме је независност Косова и Метохије неминовна. Став Сједињених Држава је познат и верујем да свако његово коментарисање захтева расправу о нашој платформи за преговоре и питањима из скорашње историје чије расветљавање болно разоткрива политичке пропусте, народне илузије и представља раније вође наше државе као особе мотивисане злом и похлепом. Данас би требало речи нешто о Фриду. Данијел Фрид је започео своје обраћеање новинарима честитајући нам на недавним успесима наших тенисера. Када би смо Фридов наступ посматрали као изолован догађај могли би смо да помислимо како је реч о неком пасионираном љубитељу тениса који на тај начин жели да се јавности представи мало другачије него што би то учинио обичан дипломата-бирократа. Ипак, током протеклих година такви наступи европских и америчких државника и дипломата били су толико чести да би се пре могло говорити о методолошком обрасцу него о спонтаном приступу. Пре неколико недеља европски комесар Оли Рен разговарао је са председником Србије, Борисом Тадићем. Том приликом европски бирократа посебно се осврнуо на победу српске представнице на Евросонгу. Помало у шали Рен је напоменуо како би после таквог музичког тријумфа за малену Србију било превише да однесе победу и на тениским такмичењима. Исти политичар је пре само годину дана искориситио неуспех наше фудбалске репрезентације на светском првенству, како би доказао влади Војсилава Коштунице да њене тешкоће на путу ка Европској унији не зависе од Хага, Брисела или Вашингтона, већ пре свега од ње саме. Фрустрација у врховима српске политике у време прекида преговора са ЕУ који су условили успех црногорског референдума, када је вештачки била изазавана криза владе и најављено отцепљење Косова и Метохије, свакако није била изазвана само унутрашњим разлозима. Играње на сујету, било да је реч о њеним позитивним или негативним аспектима, испада тако једна од важних полуга политике САД и ЕУ према Србији. Не могу овом приликом да пропустим да споменем и један мало старији пример. У лето 1999. године, после рата којим је завршено пријатељство САД са Милошевићевим режимом и створена национална албанска држава на Косову, Бил Клинтон је посетио поједине балканске државе. Приликом једног обраћања новинарима рекао је, на изненађење присутних, како Сједињене Државе виде Србију као „лидера на Балкану“. Овај став, колико год био лицемеран представља својеврстан приступ, став који је већ изношен у случају Немачке и Јапана онда када су ове државе биле окупиране, а њихови народи поражени. Ипак, разлика постоји. У Србији ову изјаву нису примили као прилику, већ као признање. Поједини недељници донели су на насловним страницама фотогорафије председника САД, са цитатом ове изјаве уместо наслова. У политици је, као и у животу, врло важно знати како вас други виде. Судећи према наведеном, западне дипломате виде Србе и њихове представнике као сујетне и таште. Управо зато један не баш познат и утицајан дипломата и сматра да је необично потребно да, неколико минута пре него што изјави како је за САД независност Косова једини прихватљив исход преговора, примети како се диви српским тенисерима и наравно великом народу из чијег су крила потекли. Колико год бесмислена, ова изјава ипак не би била дата да нема публику. О широј публици не вреди говорити. Сваки народ има мане и дужност је свих нас који их у мањој или већој мери делимо да радимо на њиховом уклањању. Ипак, треба написати неколико речи о политичарима који воде ову државу. Председник Републике је на добронамерну примедбу Олија Рена узвратио тврдњом да је нама потребно још четрдесет година победа. Уместо да објасни грађанима где су политичке победе кад је реч о Косову или Црној Гори, где су успеси у реформама, приватизацији или борби против корупције, Тадић непрекидно покушава да подели славу спортиста или глумаца. Коштуници је довољно речи неколико лепих фраза о односу „силе и права“ и позвати се на председнике Француске и Русије (узоре и заштитнике Србије у деветнаестом веку) и његова се мрзовоља претвара у радост. Да не спомињем оне политичаре из другог реда. Један од њих за себе каже како је „цар“ зато што је за кратко време стекао богатство. Други, пак, кад не скија или дрнда гитару, пореди себе са Теслом. (Колумна за „Недељне вести“, 15.7.2007)

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе