На прагу пропасти
Данас би можда највише требало да брине кратко памћење… Да ли још увек живи логика према којој је приватизациони приход требало поделити као бесплатне акције између пет милиона Срба? У земљи у којој је пензиони фонд пред пропашћу, а више се новца изда за пензије него заради за плате, постоји економиста-реформиста-политичар који је 2006. узвикивао „А сада, паре за народ!“ Шта је са „Националним инвестиционим планом“? Покренут је гламурозно. Динкић тада рече да је и Тесла задужио свет а није тражио да га зато награде или му признају откриће. Имали смо и министре за НИП. Народ је НИП оценио као језиву појаву. „Боље грип него НИП…“ певали су у време свињске пошасти. Данас би можда највише требало да брине кратко памћење… Да ли још увек живи логика према којој је приватизациони приход требало поделити као бесплатне акције између пет милиона Срба? У земљи у којој је пензиони фонд пред пропашћу, а више се новца изда за пензије него заради за плате, постоји економиста-реформиста-политичар који је 2006. узвикивао „А сада, паре за народ!“ Шта је са „Националним инвестиционим планом“? Покренут је гламурозно. Динкић тада рече да је и Тесла задужио свет а није тражио да га зато награде или му признају откриће. Имали смо и министре за НИП. Народ је НИП оценио као језиву појаву. „Боље грип него НИП…“ певали су у време свињске пошасти. Пре нешто мање од годину дана разговарао сам са једним од твораца домаће економске политике и стратега наших европских интеграција. Чинило ми се тада да је суштина нашег иначе неформалног и приватног разговора била његова потреба да се увери колико је супериоран у својој економској експертизи и, за разлику од мене, политички нехендикепиран. „Шта мислиш, који је наш највећи проблем?“- питао је. „Мислим да је то чињеница да сте неспремно дочекали економску кризу, задужили сте земљу за још пет милијарди евра, а посао је изгубило пола милиона људи.“ „Бесмислица!“ – одвратио је презриво, „ прво нисмо се толико задужили, а и задуженост се гледа по томе колики је њен удео у бдп-у, е ту смо бољи од свих суседа. Погледај само Хрватску…“ „Хрватска је победила у рату, изградила путеве, има виши стандард, приходе од туризма, на прагу је чланства у ЕУ, коначно имала је и прилике да се задужује десетак година дуже од нас…“ – нисам се дао. „Глупости…“ – већ је губио стрпљење због моје приглупости – „Море, нафта, природни ресурси… све то демобилише и слаби отпорност привреде и спремност државе… наши су државни и административни капацитети зато знатно већи…“ Да га не бих повредио неким циничним коментаром или ироничним изразом лица питао сам: „Заиста, колико смо се задужили током протекле три године?“ „Четири и по милијарде евра.“ одговорио је поносно, као да је тај новац на име пореза уплатио „Фијат“. Месец –два касније, дуг који је направљен за време још увек актуелне владе, попео се на 5,7 милијарди евра. Непуну годину касније обавештени смо да задуженост покрива скоро 55% бдп-а. Већ су се јавили стручњаци који тврде да можемо да се задужујемо до 65%. Наравно, пред изборе смо доживели да плате државних службеника и пензије буду повећане. Динар је пао у инфлаторни амбис. Сада овај мој познаник јечи да треба бити одговоран и озбиљан, али ми се чини да то ради само зато да би убрзао формирање владе на чијој се групној фотографији види у својој најважнијој, а можда и јединој, визији. Навикли смо на велике кризе и немогуће изборе. Контролисана пропадања и планско раскућавање државе током протеклих деценија – у распаду југословенског тржита, санкцијама, рату, Милошевићевој дикатури, транзицији са ауторитарним цртама – донела су веровање да је пропаст у суштини немогућа. Важно је само завладати на народном страху и обогатити се на људској похлепи. Зато можда није најважније које мере ће ова влада применити да извуче државу из кризе. Јасно је да ће те мере бити половичне и вероватно је да неће имати очекивани успех. За озбиљну борбу потребни су не само програм и стратегија, већ и уверењам, морал и базични патриотизам. Пошто тога нема, овде ћемо морати да чекамо да држава дође у позицију Грчке и Аргентине, када ће, како то обично бива, поред буџета можда банкротирати и демократија. Данас владајуће странке спомињу повећање пдв-а, али се не досећају да сломе монополе и наплате дугове милијардерима који су богатство стекли на моћи да не плате. Њихови „левљи“ партнери „прете“ ММФ-у и Светској банци, који су им били добри када су у кризи одржавало животни стандард и владу која је морала да се преживи пун мандат па макар Србија умрла. Опозиција говори о чаробном Закону о јавним набавкама (којим је могуће уштедети тек део потребног новца), смањују број министарства али се не присећају безбројних агенција (где би иначе запослили своју гладну клијентелу). Али и то је боље од канала Морава-Вардар (три пута дужег од Суенцког канала), тридесет милијарди које ће инвестирати Кина или десет које би позајмила Русија (само да Путин тетки однесе лек)… Данас би можда највише требало да брине кратко памћење… Да ли још увек живи логика према којој је приватизациони приход требало поделити као бесплатне акције између пет милиона Срба? У земљи у којој је пензиони фонд пред пропашћу, а више се новца изда за пензије него заради за плате, постоји економиста-реформиста-политичар који је 2006. узвикивао „А сада, паре за народ!“ Шта је са „Националним инвестиционим планом“? Покренут је гламурозно. Динкић тада рече да је и Тесла задужио свет а није тражио да га зато награде или му признају откриће. Имали смо и министре за НИП. Народ је НИП оценио као језиву појаву. „Боље грип него НИП…“ певали су у време свињске пошасти. Ипак, данас је време да се запитамо где су дивиденде, где порески приходи, где зараде од тих инвестиција? Требало је да прође само пар година да од „ирског модела“ остану само политичари који се праве Енглези.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Gospodine Anticu slazem se sa vama u potpunosti,ali vas poznanik nije jedini,ima jos mnogo putujucih ekonomista kojima treba videti ledja ili cemo biti gori od Grcke.pozdrav
Pa gospodine Anticu vi se zalazete za "ravnotezu" izmedju slobodne privrede i socijalne drzave…sta ocekujete da bude rezultat toga ako ne sirenje "socijalne drzave" od strane demagoga poput Dacica i Tadica do tacke gdje je nemoguce podnjeti troskove a tesko odviknuti narod koji je navikao na rano penzionisanje, sindikalizam, spasavanje propalih preduzeca itd. Sada kada prijeti fiskalna katastrofa sjetili se da treba naplatiti poreze tajkunima kao da bi to pomoglo fiskalnoj situaciji…to bi samo otjeralo ono malo preostalih ljudi koji stvaraju kakvu takvu vrijednost u Srbiji i za godinu-dvije jos vise produbilo fiskalnu krizu. Sva sreca pa ce narod na vlast dovesti Socijaliste a njihov moto je da drzava uvjek treba vise trositi a kad porezi vise ne pokrivaju troskove a niko ne posudjuje pare na trzistu obveznica…prodavaci nece moci dizati cijene toliko brzo koliko ce Dacic moci printati novac.
Gospodine Anticu, lepo ste nas podsetili na „genijalne„ misli nasih vajnih eksperata. Ali, jeste li Vi ekspert za to o cemu pisete? Na primer, znate li Vi uopste sta je to „KANAL Morava – Vardar„?
Нисам експерт за конструкцију или изградњу канала. Ипак, прочитао сам пројекат градње тог канала. Написао сам и најопширнију биографију, до сада сачињену, њеног творца кнеза Лазаровића-Хребељановића (Еугена де Чернуцког). Верујем да г. Томислав Николић није имао прилику да се са овом замисли детаљно упозна пошто је, колико ми је познато, за њу чуо од једног доконог српског безбедњака који је на привременом раду у Шангају.