Начелност у политици и нужност компромиса
Никад не реци никад и све је могуће, то су рећи које се најчешће могу чути након недавно одржаних парлементарних избора. Оне прате као тешка сенка процес преговарања око састављања нове парламентарне већине. Шта нам оне говоре, да је у Србији коначно остварен крај идеологије или се ради о потпуном негирању идеолошких и политичких разлика, о чудноватом процесу спајања до јуче најогорченијих политичких противника. На делу је до сада тешко остварљива политичка алхемија у којој се спајају захтеви реалног политичког тренутка и захтева једног времена у коме све мање има мета за испаразну и израубовану националну реторику. То се назива процесом сагледавања реалне политичке ситуације у којој нема много места за идеолошко и политичко доктринарство. Никад не реци никад и све је могуће, то су рећи које се најчешће могу чути након недавно одржаних парлементарних избора. Оне прате као тешка сенка процес преговарања око састављања нове парламентарне већине. Шта нам оне говоре, да је у Србији коначно остварен крај идеологије или се ради о потпуном негирању идеолошких и политичких разлика, о чудноватом процесу спајања до јуче најогорченијих политичких противника. На делу је до сада тешко остварљива политичка алхемија у којој се спајају захтеви реалног политичког тренутка и захтева једног времена у коме све мање има мета за испаразну и израубовану националну реторику. То се назива процесом сагледавања реалне политичке ситуације у којој нема много места за идеолошко и политичко доктринарство. Никад не реци никад и све је могуће, то су рећи које се најчешће могу чути након недавно одржаних парлементарних избора. Оне прате као тешка сенка процес преговарања око састављања нове парламентарне већине. Шта нам оне говоре, да је у Србији коначно остварен крај идеологије или се ради о потпуном негирању идеолошких и политичких разлика, о чудноватом процесу спајања до јуче најогорченијих политичких противника. На делу је до сада тешко остварљива политичка алхемија у којој се спајају захтеви реалног политичког тренутка и захтева једног времена у коме све мање има мета за испаразну и израубовану националну реторику. То се назива процесом сагледавања реалне политичке ситуације у којој нема много места за идеолошко и политичко доктринарство. Међутим, какве последице за нашу политичку културу и целокупно друштво ствара реална ополитичка ситуација у којој се све више губи оштрина идеолошког и политичког разликовања а захтеви за прагматично решавање настале пост-изборне политичке кризе око сатављање нове владе, прерастају у отворено политичко лицемерство и мучну хипокризију. Где су границе политичког прагматизма и да ли је у нашим политичким приликама освајање или задржавање на власти постало једини смисао и разлог постојања наше политике. Где су демаркационе линије и како се оне брзо мењају. Колико до јуче функционисала је уз доста муке и стална неслагања коалиција ДС и ДСС-а а данас је она незамислива. У протеклој изборној кампањи и сам наговештај могуће калиције Демократске Странке и Социјалистичке Партије Србије дочекана би у обе странке као немогућ и апсолутно неприхватљив политички подухват. Шта се у међувремено тако драматично променило, осим што су резултати избора довели до реалне могућности да проевропска влада може бити оформљена једино уз подршку до јуче политички и идеолошки анатемисане Социјалистичке партије. И не треба ову ноторну политичку чињеницу сада проглашавати за епохалну политичку промену јер смо сви свесни да само резултати избора упућују Демократску Странку на сарадњу са Социјалистичком Партијом а да вечина историјских и политичких питања остају и даље отворена. Не може се поништити недавна политичка историја Србије позивањем на национално помирење а још мање се то може учинити проглашавањем социјалиста за баштинике реформисане социјалдемократије. То је она декмаркациона линије српске политике, реално сагледавање политичких односа и могућности али без непотребне и често бљутаве идеолошке рационалности која поништава саму суштину политике и политичког плурализма. Јер ако невољно али и трезвено прихватимо чињеницу да је политика вештина могучег и да се у њеном обликовању морају узимати у обзир реално остварени изборни резултати остаје отворена суштинска дилема, до које границе се може ићи у политичким нагодбама и политичкој трговини а да то не доведе у питање и саму суштину и смисао политике. Где су границе политичког компромиса, то је суштинска политичка дилема и изазов у коме ми данс живимо. Да ли наше данашње универзално и сверешавајуће прихватање политичког компромиса све више подразумева и губљење елементарне моралности, идејне постојаности, политичке обзирности и идеолошке утемељености странака које учествују у креирању вечинске изборне воље. Политички компромис не може бити сам себи сврха и обезбеђивати само пуку парламентрану вечину, јер он се и ствара ради дубљих демократаких промена и процеса. Ако он не оствари ову своју примарну функцију он ће прагматично и безобзирно обезбеђивати само намиривање најогољенијих интереса странаћке олигархије и страначких дворских свита. То је у исто време стварни домет политичког компромиса и зато он јесте најопаснији и најивећи изазов са сваку политику и политичку организацију. Јер он је добар слуга али је лош господар. Велики исотријски компромиси у политици могу имати своју реалну вредност ако су засновани на поштовању заједничке политичке воље око постигнутог политичког споразума о суштинским политичким, социјалним , културним и економским питањима једног друштва. Политика као изузетно важна друштвена делатност не може да постоји без успостављања начела политичке и моралне доследности и без успостављања граница начелности која се једноставно не могу прећи и погазаити, јер онда улазимо у простор реалне политике која је везана само за огољене тренутне политичке интересе. Ако се те границе пређу, а то се у нашим друштвеним приликама често догађа, онда више не можемо говорити о политици као вештини остваривања реалних друштвених циљева већ као о обичној политичкој бувљој пијаци на којој се купују и продају политичка убеђења и политичке изборне акције. Јаша Продсановић је још 1920 године писао“ У политици људи и странке који омркну у једним идејама а освану у другима изазивају свакад мучан и немио утисак. Али кад се оштрине потпуно ублажују, кад се бодље лагано тупе, кад се идеализам разблажује стално али у дозама практичним схватањима, кад црвена боја ниансу по ниансу, јавно се мнење без муке навикава на ту и такву промену. Када једна група из ма каквих разлога промени у суштини своје принципе, она ниада не руши све мостове иза себе. Било да поласка народу и задобије његово поверење, бикло да поплаши владаоца, она кокетује кашто са елементима које је раније гонила или их се одрицала“. Да ли нама следи привикавање на политику у којој ће избледити и нестати свака доследност и начелност, а позивање на остваривање моралности у политици ће се сматрати као неспособност да се још некако преостали и преживели политички идеали уклопе у реални свет политике и свевладајућег политичког прагматизма. Општа релативизација свих моралних принципа и одсуство елементарне начелности у политици прети да нашу актелну политику претвори у делатност лишену основних моралних и цивилизацијских вредности и принципа. Мора постојати граница и демаркацуиина линија до које се може ићи у испунавању захтева реалних политичких околности и односа. Ако се та граница изгуби и пређе, што се данас и дешава, онда се доводи у питање и само суштинско одређење политике као изузетно значајне људске делатности у којој поштовање дигнитета политичких идеала и моралних принципа не смеју бити жртвовани захтевима политичких калкулација,политичке трговине и усвајања компромиса као једино прихватљиве форме у којој савремаена политка може остваривати своје циљеве. “О важности принципа данас се у политичким круговима не мисли као некада: Они се уносе у програме често само из навике, или из моде, или ради обмане народа. Завладао је практичан политички дух који гоне странке да раде мимо програма и супротно својим принципима. Али поред свега омаловажавања принципа нико се још не усуђује да им оспори сваку теоријску важност и сасвим их истисне из јавног живота. У место да своје акције подешавају према истакнутим принципима, многи политичари праве принципе према већ утврђеним пословима. Сви начелни политичари, без обзира на разлике у принципима, треба да воде огорчену борбу против политичке безначелности и трговине са принципима. Тако цинично злоупотребљавање принципа слаби јако морал једног народа а спречава његово политичко васпитавање и оспособљавање за демократске режиме“. И у овим речима Јаше Продановића можемо видети да су безначелност и трговина са политичким принципима добра и подесна грађа за прављење тренутних примамљивих политичких компромиса али они зато и не могу бити основа за стварање стабилних демократских институција и одбрану и истрајно заступање демократских начела и идеала без чијих спровођења нема стварања стабилне демократске заједнице. Вероватно је у нашој савреманим политичким све могуће ,али не смемо се мирити са тако схваћеним и примењиваном апсолутизацијом политичког компромиса јер би то донело потпуно негацију политике и отворило простор за дефинитивно нестајање принципа и начелности у политици. Тада на политичкој сцени остаје само огољени прагматизам,укотвљен у компромис и схваћен као једина залога у функционисању политике лишене моралних обзира и начела. Овакво реално схватање политике чини велики контрапункт у односу на сталну и трајну људску тежњу да свака друштвена делатност па и политика морају бити прожети снагом начела и идеала. Та тежња може бити потиснута и гурнута на маргину као што је то случај у савременој политици али то је она истроријска кртица која не престаје да ради и никада неће ишчилити из људске историје. Ново доба тражи да личности не могу тговати с принципима, нити их мењати из ћуди и прохтева, нити се служити њима само ради обмане народа. Оно тражи здравији политички морал, јачу и солиднију акцију у политичком васпитању народа и више начелности. Ове речи Јаше Продановића записане на крају друге деценије двадесетог века изузетно су сведочанство да је тежња човека, ма колико данас изгледала анахрона и немоћна , за остваривање начелности и моралности у политици увек жива и да је неће разорити и ово наше ново доба политичког компромиса и универзалног политичког прагматизма.
Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе
Хвала за занимљиве информације