Приватизација на српски начин
Поновни проблеми при продаји РТБ Бор, везани за склапање уговора са потенцијалним купцем, бацају додатно светло на наш приступ процесу приватизације. Уоачавају се пукотине и тамо где се најмање очекује – у фази финализације тендерског поступка. Ту је посебно интересантан приступ прворангираној компанији. Сама идеја да неког, чију сте понуду на тендеру већ одабрали као најбољу, покушавате да убедите да накнадно уложи још новца (у развој или екологију) довољно је интригантна. Уосталом, шта чинити ако потенцијални купац неће да прихвати ваше образложење захтева за још новца? Бити поштен, слегнути раменима и признати сопствену наивност?Поновни проблеми при продаји РТБ Бор, везани за склапање уговора са потенцијалним купцем, бацају додатно светло на наш приступ процесу приватизације. Уоачавају се пукотине и тамо где се најмање очекује – у фази финализације тендерског поступка. Ту је посебно интересантан приступ прворангираној компанији. Сама идеја да неког, чију сте понуду на тендеру већ одабрали као најбољу, покушавате да убедите да накнадно уложи још новца (у развој или екологију) довољно је интригантна. Уосталом, шта чинити ако потенцијални купац неће да прихвати ваше образложење захтева за још новца? Бити поштен, слегнути раменима и признати сопствену наивност?Поновни проблеми при продаји РТБ Бор, везани за склапање уговора са потенцијалним купцем, бацају додатно светло на наш приступ процесу приватизације. Уоачавају се пукотине и тамо где се најмање очекује – у фази финализације тендерског поступка. Ту је посебно интересантан приступ прворангираној компанији. Сама идеја да неког, чију сте понуду на тендеру већ одабрали као најбољу, покушавате да убедите да накнадно уложи још новца (у развој или екологију) довољно је интригантна. Уосталом, шта чинити ако потенцијални купац неће да прихвати ваше образложење захтева за још новца? Бити поштен, слегнути раменима и признати сопствену наивност? Или, мимо правила и морала, ступити у преговоре са другорангираним понуђачем и омогућити му да ‘победи’ на тендеру, ако је спреман да дода још нешто пара, тек да би, бар за долар, надмашио понуду прворангираног? И, потом се хвалити како смо паметни и како чувамо интересе државе – без обзира на нову бруку у свету, аферу код куће и сумње на обе стране на могућу корупцију. Код тендерских продаја, износ намењен инвестирању представља плодно тло за разне махинације. Кад се врши рангирање пристиглих понуда, у принципу, у рачун се поред износа намењеног за куповину предузећа узимају и суме понуђене за инвестиције и социјални програм (обе са пондером 0,5). То значи да ће компанија која нуди само 5 милиона за предузеће, али и 50 милиона инвестиција, на тендеру победити компанију која нуди 25 милиона за предузеће, али само 4 милиона инвестиција (уз исте износе за социјални програм од нпр. 2 милиона). Сходно поменутим пондерима (множењем одговарајућих ставки са 0,5), прва понуда је виртуелно ‘тешка’ 31 милион, а друга само 28 милиона иако се њом за куповину предузећа нуди пет пута више новца. Због тога државни буџет остаје ускраћен за 20 милиона, а самим тим и корисници средстава добијених приватизацијом – републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, фонд за накнаду лицима чија је имовина национализована, локалне самоуправе и други. Служимо се примером, јер стварне димензије тако створених ‘минуса’ још увек нису познате. Ваљало би их што пре срачунати, како би се видело да ли се укупни досадашњи мањак може компензовати позитивним ефектима развоја приватизованих предузећа по основу уложеног капитала као последице преузете обавезе инвестирања (што представља основну замисао примењеног концепта). Дуж читавог тока досадашње приватизације наилазимо на, најблаже речено, незграпно дефинисане услове продаје. У сегменту екологије, у предлозима уговора, уместо да се само цитирају важећи стандарди и назначи прелазни рок, услови се задају сагласно количини жеља преточених у еколошке програме. Приватизациона документација несумњиво треба да буде обогаћена одговарајућим пројектом из екологије, али не у форми обавезујућег начина. Чини се да је најбољи приступ онај који купцу дозвољава да сам одабере хоће ли до законом прописаног и уговором захтеваног степена заштите животне средине доћи реализацијом понуђеног пројекта или на неки други начин (нпр. применом технологија које користи у сродним сопственим компанијама). Код инвестиционих пројеката нелогичности су још уочљивије. При куповини предузећа заинтересована компанија је додатно лимитирана квалитетом пратећег инвестиционог програма. Чак и када аутори инвестиционог пројекта пронађу реално одржив пут развоја, што се не догађа тако често, купцу то не мора да одговара, јер може бити у колизији са његовом генералном концепцијом (нпр. ако жели да производњу прилагоди њему знаним прохтевима постојећих клијената). И овде се чини да је исправан онај приступ онај који пројекат третира као корисну информацију, на основу које се може деловати, али и не мора. У овом другом случају, пројекат служи да дефинише обавезни минимум инвестиција. Прилика је да се расчисти са још једном заблудом везаном за инвестиције у приватизационим процесима сличним нашем. Реч је о превеликим очекивањима у области запошљавања. Грешка је у томе што се не прави разлика у односу на инвестиције грин-филд типа, код којих се нешто ствара од почетка (са зелене пољане). Инвестирање у оквиру приватизационог процеса не даје тако добре ефекте по питању нових радних места. Чак може имати и негативан смер, када услед улагања у аутоматизацију постојећег процеса производње долази до масовних отпуштања запослених радника. На почетку приватизације било је покушаја, углавном од стране синдикалних подружница у предузећима, да се новим власницима наметне обавеза да не сме доћи до отпуштања запослених у наредних пет година. Бесмисленост таквог покушаја заштите запослених најбоље је показао један ино-купац када је рекао да би он радо прихватио ту обавезу, али уз услов да му неко гарантује да ће у тих пет година пословати без губитака. Након пропасти те идеје, никаквих других иницијатива по овом питању није било. Код аукцијских продаја највећи проблеми постоје у проналажењу веродостојних информација о циљаном предузећу. Агенција за приватизацију не одговара за тачност података који су, уз то, најчешће и неажурирани. При објављивању тзв. проспекта предузећа, наводи се име лица (из предузећа) задуженог за контакте са заинтересованима. Али, заинтересованима се лако може десити да не могу да ступе у контакт са таквим лицем, па самим тим ни да дођу до потребних информација. С обзиром на кратак временски рок, поменутом лицу није тешко да избегавањем сусрета са потенцијалним купцима фаворизује свог НН налогодавца. Тај фаворизовани купац се потом појављује као једини учесник на аукцији, јер тешко да би неко други покушао да купи фирму у коју никад није успео ни да крочи. Још ако је довољно лукав да, уз помоћ фингираних конкурената, подигне почетну цену за симболичан износ, ко може оспорити легалност такве куповине? У последње време је дошло до извесног помака, тиме што се уз помоћ Агенције заказују посете циљаном предузећу, али је прикупљање података и даље хронична болест аукцијског облика приватизације. До сад речено отвара дилему о томе да ли смо извукли одговарајуће поуке из обављених приватизација и, што је још важније, јесмо ли их уградили у правила игре? Расположива приватизациона имовина није неисцрпан ресурс.
Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе
Dragane, 1. Normalno je da se trazi od prvorangiranog da poveca cenu posle pristigle ponude jer postoji gornja i donja granica procenjenog kapitala preduzeca i u slucaju da je ponuda ispod donje granice tada se trazi povecanje cene a sa druge strane izlazi se u susret kupcu tako sto mu se dozvoljava da dostavi rivolving perfomance bond ili se daju ustupci za soc. program i taj sistem funkcionise vec 7 godina. 2. Dok se sa prvorangiranim ne zavrse pregovori (rok 30 plus 15 ili 30 dana citaj Zakon i Uredbu) tj. ne potpise se Ugovor ( i to samo ako prvorangirani odbije da potpise) ne prelazi se na drugorangiranog ponudjaca
Dalje, 3. Ponderisanje ponude Cena se ponderise indeksom 1. Investicija 0,5 a socijalni program se ne ponderise od 2002. godine. Tako izracunato upravo je obrnuto od primera koju si napisao tj. onaj koji ponudi vecu cenu kupuje preduzece a ne investiciju… 4. Za ekologiju si u pravu ali i tu je problem Zakon jer postoji kategorija istoriskog zagadjenja za koje sredstva treba da obezbedi drzava iz budzeta, a ostala sredstva i za ostale stete odgovara kupac od trenutka ulaska u posed. U praksi je tesko rasclaniti ove dve stete istorisku i kasniju i kada jos uzmes da drzava nema para jasno ti je zasto nema ekoloskog programa a za koji je budi receno zaduzeno Ministarstvo ekologije a ne Agencija. 5.Aukcije. Prospekt izradjuje preduzece a Agencija ga objavljuje. Ako ne mozes da nadjes lice iz iz prospekta jednostavno zoves 988 ili ides na sajt APRa i resen problem- to i nije neka drama i desava se mozda jednom u hiljadu preduzeca…. Agencija ne odgovara za podatke u Programu privatizacije to je tacno ali zato sto Agencija ni ne izradjuje PP vec preduzece i konsultant a Agencija samo kontrolise zakonitost procesa.Kupac moze da obidje preduzece i sva dokumentacija mu je na raspolaganju, sto znaci da nema bitne zablude i to se radi od pocetka privatizacije to jest od 2001. godine a ne od skora. Pozz.
Vuce, Uz izvinjenje zbog kasnjenja odgovora, ali bolje ikad nego nikad, istine radi: 1.Da li si siguran da se i kod ponuda ciji iznosi zadovoljavaju bas nikad ne traze odredjena dodatna ulaganja, nego odmah potpisuju ugovori? 2.Postojanje te klauzule niti osporavam, niti sam je pominjao. 3.Ponovicu pitanje: Da li iko zna koliko para je drzava (korisnici) izgubila zbog sprovedenog ponderisanja? 4.Oko ekologije se, ocigledno, slazemo. A, ugovor ipak potpisuje Agencija. 5.Nije teskoca doci do broja telefona nego do osobe, iz razloga navedenog u tekstu. A, i sam potvrdjujes da su prezentirani podaci nepouzdani. Agencija, ipak, tek od skoro zakazuje obilaske preduzeca, a ne od 2001. Pozz / Dragan M. Kostic
-nastavak- Za ovaj sajt pisu ozbiljni ljudi. Izmedju ostalog, podrazumeva se da nisu ostrasceni i da vladaju matematikom bar na nivou drugog razreda osnovne skole. Primer koji osporavas je univerzalan i vazi za obe situacije (i bez ponderisanja socijalnog programa). Dakle, 30 miliona (5 + 0,5×50) je vece od 27 miliona (25 + 0,5×4) sto znaci da onaj ko je ponudio vecu cenu ipak ne kupuje preduzece. Budzet ostaje uskracen za 20 miliona. Za tvoju informaciju i ponderisanje socijalnog programa je bilo plodno tlo za razne mahinacije (novac za stanove za menadzment i sl.). To sto me upucujes na 988 ili sajt APR-a je ispod nivoa. Ili nisi pazljivo procitao tekst ili si ponovo zaslepljen time da nesto osporis po svaku cenu. Kad znanje budes upotrebio za analiticki komentar, sa zadovoljstvom cu ga procitati. Pozz / Dragan M. Kostic