субота, децембар 3rd, 2016 у 10:33AM

ПОЛЕМИКА

ГОРАК ИСТОРИЈСКИ ЗАЛОГАЈ

• Много нас је који смо се суочили с изневереним надама. О студентским демонстрацијама и 5. октобру се стога мора сведочити одговорно и безинтересно, а не субјективно и навијачки

У нашој култури општепозната је, ако не и већ излизана узречица о томе како историју пишу победници – наравно, пишу је субјективно, навијачки, интересно. Зато озбиљни историчари не придају толики значај белешкама и сведочењима учесника преломних догађаја, већ укључују тзв. историјску дистанцу, и ослањају се на изворе који потичу од неутралних, уравнотежених и материјално и политички незаинтересованих сведока и оцењивача.

Ако смо у овоме сагласни, читаоци „Политике“ моћи ће без тешкоћа да правилно сврстају прилог Чедомира Антића, објављен у броју од 22. новембра под насловом „Када су студенти марширали“. Млади историчар Антић, истовремено активни учесник збивања на Београдском универзитету од пре две деценије, нема поводом те годишњице никаквих дилема око разноврсних узрока, тока и последица догађаја које вреднује. По њему, „народ је устао у часу клонућа“, експлодирало је „национално задовољство и пркос“, „талас одушевљења захватио је оне који су слободу чекали од 1941“ (!); демонстрације назива „бескрвним Термопилима“, протесте безрезервно крсти „мирољубивим, родољубивим, одлучним“ и поентира закључком да је реч о „завету Отаџбине“.

Из наведених синтагми јасно је да овде не може бити ни речи о хладном, строго научном, неутралном и безинтересном оцењивању догађаја у којима је сам писац учествовао с не баш небитном улогом у организацији „Отпор“.

Историчар Антић говори о родољубљу у вези с догађајима који су првенствено политички, у вези са отвореним политичким циљевима и интересима (организација „Отпор“ не крије те интересе, чак се хвали методама и алатима које примењује као извозни производ и у другим земљама). Чак студенти прве године историје уче да у методологији политичких обрачуна нема много ни морала ни етике, као што знају да не треба превише махати отаџбинским идеалима у догађајима чију организацију снажно потпомаже инострани фактор (доларима, обучавањем, логистиком). Иако не спорим разлоге за народне протесте – онда, сада и увек, овде и другде – не можемо бити далтонисти пред прстом који долази са стране, и који радо користи стварно незадовољство грађана за организовање смене власти и инсталирање екипа које одговарају пре свега страном интересу.

Колега Антић (и ја сам историчар, али знатно старији) није ни једну реченицу посветио дубљој анализи узрока, тока и последица протеста које назива спонтаним и химнично опева; не спомиње увођење грубих санкција од стране тог истог страног фактора (један од циљева санкција је масовно осиромашење народа и пораст незадовољства), ни касније бомбардовање и помоћ у организацији петооктобарских збивања. Не спомиње, наравно, ни озбиљна неслагања унутар коалиције „Заједно“, нити сарадњу З. Ђинђића с ондашњом влашћу током самих демонстрација (о томе ових дана пише Вук Драшковић), ни грубу трговину интересима и надама оних који су протестовали, као ни касније нескривено бацање у наручје оних снага које су увеле санкције и опустошиле Србију бомбама с осиромашеним уранијумом.

Историчар мора да дâ ширу слику, а дужан је да спомене и друкчије, супротне погледе на догађаје које описује, тим пре ако је у њима и сам учествовао. Има неколико књига у којима се објективније и одговорније тумаче исти ови догађаји. Једна од њих је и студија Слободана Антонића у издању „Вукотић медија“, а друга би могла бити књига Миливоја Павловића „Огледало Добрице Ћосића“, у издању „Новости“. Тамо се друкчије види и процењује спонтаност демонстрација. Ваљда није спорно да је Ћосић одговоран писац и патриота; иако је с разлогом критиковао Милошевићев режим, о догађајима које млади историчар Антић неумерено уздиже, суди веома оштро: признао је да су га „Отпораши“ преварили, и да се дистанцирао од њих кад је видео ко их и с каквом намером (неспонтано) финансира. Чак је за себе казао да је начинио „оптимистичку глупост“, и покушао да се исправи (што други „Отпораши“ никад не чине). Из његових дневника и изјава наводим, према Павловићевој књизи, само једну реченицу о горком разочарању током и исходом догађаја које Антић слави и оних од 5. октобра, а они су у дубокој вези. Каже Ћосић: „Та политичка булумента брзо је показала своје право лице: властољубље, користољубље, непатриотизам, слугерањство према страним силама“ (стр. 45 Павловићеве књиге). На истом месту, Ћосић оцењује министре просвете и културе који су на том популистичком таласу, независно од народне воље, дошли на власт: „Па то су очајни медиокритети! Ти људи говоре саме глупости“.

Можда Ћосић претерује, могуће је да уопште није у праву, али не могу историчари да се понашају као да не постоје друга и друкчија виђења. Уосталом, знам да постоје и друге књиге из пера озбиљних људи из којих се не би могло тако олако закључити да је реч – као што пише Антић – о „бескрвним Термопилима“ и спонтаном устанку народа (тако пише – целог народа!) у часу клонућа (нпр. књиге Косте Чавошког, Николе Милошевића, Животе Ивановића, Живадина Јовановића, итд.).

Историја је пуна заблуда, и често није препуштена само добрим учитељицама живота. Данас, и увек, има и лоших учитељица.

Залажем се да „Политика“ дâ простора и другим људима који имају жељу и могућност да (пре)оцењују недавне догађаје, па и онима – попут мене – који су, у почетку демонстрација, у најбољој намери и неопрезно, прогутали тај горки „отпорашки“ залогај, а потом се суочили с гомилом изневерених нада и крупних лажи.

Проф. др Александар Николић,

Београд

Posted by Напредни клуб
Categories: Преносимо