Пре неког времена позвали су ме из једних дневних новина и затражили коментар њихове веома занимљиве и уједно неодрживе тезе. Новинар ме је питао: „Да ли грузијски сценарио може да буде поновљен у Србији?“ Био сам изненађен: „Мислите, да ли је могуће да Србија уз помоћ Руске Федерације покуша да преотме Косово, и колика је опасност да наша малобројна војска доживи поножење у рату са Северноатлантским савезом слично ономе које је искусила грузијска армија у Осетији?!“ Тада се и новинар збунио. Разумљиво, у уредништву нису размишљали о војној авантури која би по Србију могла да има неповољан исход. Напротив, претпоставка овог, иначе конзерватовног и родољубивог дневника, била је да би Хашим Тачи могао да пошаље косовске јединице на север покрајине и насилно га укључи у државни састав Косова.Пре неког времена позвали су ме из једних дневних новина и затражили коментар њихове веома занимљиве и уједно неодрживе тезе. Новинар ме је питао: „Да ли грузијски сценарио може да буде поновљен у Србији?“ Био сам изненађен: „Мислите, да ли је могуће да Србија уз помоћ Руске Федерације покуша да преотме Косово, и колика је опасност да наша малобројна војска доживи поножење у рату са Северноатлантским савезом слично ономе које је искусила грузијска армија у Осетији?!“ Тада се и новинар збунио. Разумљиво, у уредништву нису размишљали о војној авантури која би по Србију могла да има неповољан исход. Напротив, претпоставка овог, иначе конзерватовног и родољубивог дневника, била је да би Хашим Тачи могао да пошаље косовске јединице на север покрајине и насилно га укључи у државни састав Косова.Пре неког времена позвали су ме из једних дневних новина и затражили коментар њихове веома занимљиве и уједно неодрживе тезе. Новинар ме је питао: „Да ли грузијски сценарио може да буде поновљен у Србији?“ Био сам изненађен: „Мислите, да ли је могуће да Србија уз помоћ Руске Федерације покуша да преотме Косово, и колика је опасност да наша малобројна војска доживи поножење у рату са Северноатлантским савезом слично ономе које је искусила грузијска армија у Осетији?!“ Тада се и новинар збунио. Разумљиво, у уредништву нису размишљали о војној авантури која би по Србију могла да има неповољан исход. Напротив, претпоставка овог, иначе конзерватовног и родољубивог дневника, била је да би Хашим Тачи могао да пошаље косовске јединице на север покрајине и насилно га укључи у државни састав Косова. Ова истинита ситуација јасно показује став већинске Србије према Косову и Метохији. Иако тврдимо да је покрајина саставни део Републике Србије ми смо склонији да прихватимо поређење позиције Сакашвилија, председника једне међународно признате државе која је чланица УН, са Хашимом Тачијем, премијером државе која је наш суверенитет угрозила противно међунароном праву и уз помоћ САД и ЕУ. Непристајање дела грађана Србије на северу Косова на независност покрајине још увек није довело до издвајања ових општина из области под контролом мисије УН, тог инкубатора друге албанске државе. Задовољни због руског успеха у Јужној Осетији и Грузији наши коментатори спремно прихватају и поређење северног Косова са Јужном Осетијом. Полако у свести наших људи бледи та последња карта наше косовске политике – формални суверенитет и међународно право. Погрешно уверење да се за поделу Косова не треба борити пошто она већ постоји на терену, засновано је на заборављању чињенице да су целу територију отцепљене покрајине запоселе трупе највећег војног савеза на Свету. Алијанске којој наша држава у изнудици жели да се прикључи, коју наш народ мрзи, а она сама је ратовала неколико пута у својој историји и увек са Србима (у Босни, око Косова и донекле у Хрватској). Србија се нашла у лошем положају. Руско-грузијски четвородневни рат завршио се вратоломним поразом једног ауторитарног председника, потпомогнутог од НАТО-а. Скрхан интервенцијом једне руске армијске области, Сакашвили и поред свега није много већи аутократа од Путина. Реч је само о лошем темпераменту. Руска Федерација, заштитница права Србије на Косово, на Кавказу је заузела сасвим другачију позицију. Русија на Кавказу руши суверена права Грузије на области које у извесној мери у политичком погледу подсећају на Војводину и Косово. Тиме је нарушен кредибилитет московске балканске политике. Намера да Абхазија и Јужна Осетија уз подршку Руске Федерације прогласе независност неће нимало помоћи узалудна настојања Србије, која су ионако запечаћена мајским изборним дебаклом странака које су истински веровале у суверенитет Србије. Постоји, међутим, још један проблем кога нису свесни наша дипломатија и јавност. Реч је о нашој озлоглашености. Нашу политику и данас прати зао глас непостојаности и искварености. Зато није ни чудо да адвокат Пајам Ахаван (Payam Akhavan) који ће представљати Грузију пред међународним судом у најављеној тужби против Руске Федерације, одбацује свако поређење између положаја Јужне Осетије и Косова и Метохије. Он тврди да је Косово заслужено добило независност пошто су српске власти у миру (дакле пре почетка рата) у суседне земље прогнале половину албанског становништва. Истовремено, званична Русија хладнокрвно је оправдала интеревенцију у Јужној Осетији и Грузији питањем да ли су критичари Москве очекивали да се њени мировњаци разбеже као холандски унпрофорци и дозволе нову Сребреницу. Дакле, обе стране нас у извесној мери презиру као државу која је спроводила или дозволила геноцид или етничко чишћење у миру. За званичну Грузију није ни чудо, та америчка другарица, која је послала у Ирак огроман контингент, може без штете да буде оштра према немоћној Србији. Уосталом, наше одбијање да прихватимо захтев САД у односу на Косово у Тбилисију не разумеју будући да су управо САД омогућиле смену недемократског Милошевићевог режима који је Србији донео толику срамоту и националне поразе. Таква тврдоглавост је посебно нејасна пошто су упознали чланове Отпора који су уз подршку разних америчких фондација учествовали у инсталирању режима који неодољиво подсећају на Милошевићев у трећим државама. Шта очекивати од Русије? Србија је током деведесетих помоћ тражила од руске комунистичке опозиције. Када је Москва коначно мало ојачала а Србија се опаметила, од ње се и за ово мало руске помоћи тражила богата надокнада (рецимо НИС). Наша је држава прво пристала, па је онда већина истих оних министара који су за продају гласали одлучила да промени мишљење. Молим Вас, уколико сте Србин или Српкиња замислите да то нисте и помислите шта бисте о Београду и његовој политици после свега наведеног мислили.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе