Србија је након недавно одржаних парламентарних избора постала земља великог помирења и то специфичног политичког помирења које ће изгледа бити претходница општег националног и историјског уједињавања. Као да је на делу нека врста нове политичке партнерске саборности,једоумља и једногласности и тежње да се кроз за сада наговештено политичко помирење чије је главно остварење огољеном политичком трговином формирана проевропска влада. Њен је главна политичка намера је да у Србију унесе толико потребни мир и политичка равнотежа. То је свакако племенит не само политички циљ већ и веома дирљива тежња. Али шта је у позадини овог изненадног и неочекиваног процеса политичког помирења, какве последице доноси рушење свих политичких и програмских принципа и циљева а све ради крчења убрзаног пута ка Европској унији.Србија је након недавно одржаних парламентарних избора постала земља великог помирења и то специфичног политичког помирења које ће изгледа бити претходница општег националног и историјског уједињавања. Као да је на делу нека врста нове политичке партнерске саборности,једоумља и једногласности и тежње да се кроз за сада наговештено политичко помирење чије је главно остварење огољеном политичком трговином формирана проевропска влада. Њен је главна политичка намера је да у Србију унесе толико потребни мир и политичка равнотежа. То је свакако племенит не само политички циљ већ и веома дирљива тежња. Али шта је у позадини овог изненадног и неочекиваног процеса политичког помирења, какве последице доноси рушење свих политичких и програмских принципа и циљева а све ради крчења убрзаног пута ка Европској унији.Србија је након недавно одржаних парламентарних избора постала земља великог помирења и то специфичног политичког помирења које ће изгледа бити претходница општег националног и историјског уједињавања. Као да је на делу нека врста нове политичке партнерске саборности,једоумља и једногласности и тежње да се кроз за сада наговештено политичко помирење чије је главно остварење огољеном политичком трговином формирана проевропска влада. Њен је главна политичка намера је да у Србију унесе толико потребни мир и политичка равнотежа. То је свакако племенит не само политички циљ већ и веома дирљива тежња. Али шта је у позадини овог изненадног и неочекиваног процеса политичког помирења, какве последице доноси рушење свих политичких и програмских принципа и циљева а све ради крчења убрзаног пута ка Европској унији. Очигледно је да је стално позивање на експресно остваривање европских интеграција постала универзална европска мантра за све политичке недоследности,гажење и поништавање елементарних моралних и демократских принципа, дате рећи, потписаних коалиционих договора. Све се да оправдати и рационализовати позивањем на нужност судбоносног кретања ка европским вратима која су за нас тек једва одшкринута. Ми смо у нашој политичкој историји увек имали неко подесно и посебно идеолошко покриће којим смо рационализовали недостатак и неспособност да се створе рационална и на стабилним демократским начелима јасно профилисана и заснована политика која ће имати стварни демократски и цивилизацијски легитимитет. Сада смо дошли у ситуацију да се у нашој актуелној политици може спајати и улазити у политичко партнерство и оно што је до јуче било незамисливо и неспојиво, учестовати у власти са представницима оних странака које су до објављивања резултата парламентарних избора биле оличење ауторитарне,злочиначке и недемократске политике . Створена је специфична политичка алхемија у којој се спајају немогући политички састојци и појаве. Али та алхемија се и ствара и примењује у име светлије европске будућности. А позивање на поштовање моралних и демократских принципа бачено је на сметлиште политичке историје. Једино је политичка алхемија прагматизма у могућности да створи услове за напредовање ка Европској унији, цена која се за то плаћа више никога не интересује. Зар вас све то што се дешава на нашој политичкој сцени не подсећа на добро познате призоре и игроказе које смо гледали у време владавине једнопаријског система а и касније у време када је Социјалистичка Партија Србије остваривала мисију националног ослобођења и заштите српског народа, а све је то чињено опет под окриљем светле будућности која само што није зарудела. Познате сцене и још познатија лица и политички актери. Међутим, добро знамо шта смо дочекали и преживели, разарање земље,економско уништавање, незабележену инфлацију, разбуктавање криминала и потпуни морални расап, а брига за нашу изнова пронађену светлу будућност сада је предата у сигурне руке идеолога и технолога нове власти европских и модернизаторских политичких снага. Круг наше политике се још једном затворио, настало је ново доба прагматичног политичког партнерства и помирења. Још једна илузија инструментализована у огољене политичке сврхе а представљана као велики историјски допринос и откриће европских снага сада чврсто збратимљених и обједињених у влади чији је задатак да нас уведе у предворје Европске уније. Зар тај узвишени циљ није довољно оправдање за рушење свих политичких и демократских принципа . Јер сада они у рукама имају Свети Грал наше европске будућности и због тога је њима дозвољено да најотворенијом политичком трговином спајају немогуће,да користе најприземније политикантске трикове и образложења која су увреда за обичну људску памет и елементарно политичко расуђивање. Зато и није чудно што у нашим медијима можемо видети салве одушевљења и одобравања, сијасет резолуција, декларација, прокламација и продубљених анализа о великом истроијском значају и далекосежној мудрости политичког помирења Демократске Странке и Социјалистичке Партије Србије. То помирење је за сада солидно фундирано формирањем про-европске владе и убрзаном поделом политичког плена јер то је вероватно и основни услов да се на тај начин убрзају и европске интеграције. Међутим, Демократска Странка је отишла корак даље у свом историјском походу политичког помирења, што смо могли и видети у заједничкој изјави посланичких клубова ове странке и ЛДП. У њој се наравно европске интеграције наводе као услов свих услова и најважнији циљ за чије остваривање су дозвољена сва средства па и да се мало упрљају руке али важно је да нам савест буде чиста јер водимо Србију у светлу европску будућност која нема алтернативу. У овој изјави се издваја, из гомиле фраза о неопходности завршавања неодложних европских послова,заједнички став ове две демократски опредељене странке о недвосмислено израженој обостраној жељи да се изгради партнерство у свим европским подухватима а да то при томе није могуће остварити без демократизације и слободе медија, и то кроз одговарајуће (пре свега кадровске) промене у медијима са државним капиталом. Ово је незабележен пример да две демократске странке на овако брутално отворен начин траже смењивање људи који сада воде државне медије, не питајући се при томе колико је овакав комесарски приступ у складу са европским нормама у институционалном и својинским уређивању медијских слобода. А ове слободе могу обезбедити само партнерска сарадња ЛДП и ДС у медијима у којима држава има контролу. Отворено залагање за преузимање контроле државних медија свавкао спада у велики допринос развоју демократије, медијских слобода и европских стандарда у овој области. Иако функционери ДС негирају да се ради о довођењу својих кадрова, намера је очигледна, да се успостави контрола над медијима који по процени европских либерално-демократскихн снага још увек нису показали довољно одушевљења и оданости новопрокламованој политици прагматичног политичког помирења. Ово је пример да наши политичари нису сасвим добро обавештени шта су ти стандарди, из чега произлази њихов погрешан став. Ако говоре о медијима са државним капиталом, један од основних стандарда Европе и демократског света је да такви медији не треба да постоје. Изузетак је једино јавни сервис, којии мора да буде независан и од власти и од политике. Сви остали медији поготово штампани не треба да буду у државном власништву и са државним капиталом, а то важи и за лист Политика. Веч пет година постоји Закон о јавном информисању, по којем је незаконито да држава буде власник штампаног владсника. У Србији имамо континуитет настојања власти да медији, што је више могуће остану под њигховим утицајем каже у свом коментару Раде Вељановски, професор Факултета Политичких Наука. Толико о поштовану и залагању за европске стандарде и придржавању закона од стране иначе веома добро информисаних политичких странака које нас воде у светлу европску будућност. Међутим, и приговор да ДС улази у партнерски политички однос са странком која се отворено залаже за признање тз. независности Косова није препрека за ново политичко помирење и остваривање европских интеграција. Остваривање оваквог половично заснованог политичког помирења и партнерства је врхунац политичке хипокризије и лицемерства. То се најбоље може видети у изјави Наде Колунџије, председнице посланичког клуба ДС. Она каже да се политички договор о сарадњи ове две странке у Скупштини Србије односи искључиво на европске интеграције. „ДС одвојено гледа на питање европских интеграција и питање статуса КИМ. Спореазум са ЛДП се односи на питање европских интеграција које су од приоритетног значаја за Србију и он ће омогућити да наша земља убрза свој пут ка ЕУ“. По свему судећи сепаратни и одвојени политички споразуми су она спасоносна политичка формула и универзални алиби који омогућава странкама да учествују у власти али и да остану у опозицији и да тако и даље чувају своје политичко чистунство и „бескомпромисност“. То управо и чини ЛДП улазећи у одвојене коалиционе договоре у локалним Скупштинама и добијајући део власти али ова странка остаје у исто време и политички неокрњена јер потписује само сепаратне споразуме са ДС а са СПС дели само власт. ЛДП је тако нека врста полу-неутралног сведока на потписивању споразума о формирању коалиционих локалних власти, али сведок који уредно наплачује своју дневницу. То је заиста велика иновација у нашој политици, специфична политичка еквилибристика у којој у исто време чуваш своју политичку бескомпромисност и толико пута поновљени завет да никад нећеш улазити у коалицију са Социјалистичком Партијом Србије и Српском Радикалном странком, али учествујеш у власти у коалиционим локалним владама. Зар се није до пре неколико дана ЛДП заклињала да неће правити никакве договоре за злочиначком организацијом као што је СПС. Али зов власти је омекшао изгледа и тврдо језго бескомпромисних јуришника ЛДП јер су и они коначно схватили предности реалног сагледавања политичке ситуације а самим тим и вредност власти макар то биле и мрвице политичког плена. Сетимо се само са колико су опсесивне политичке страсти представници ове странке нападали владу ДСС-а и Г17 Плус коју је мањински подржавала Социјалистичка Партија Србије. Али времена се очигледно мењају а то схватају и у редовима Либералбно демократске партије и веома брзо су нашли универзално покриће и оправдање за улазак у сарадњу са архи политичким непријатељем Социјалистичком Партијом Србије. Добро је за наш политички живот што је развејана још једна илузија, и то о Либерално Демократској Партији као странци како су они непрестано говорили,која се не бори за саму власт и функције већ само за интерес грађана, системска решања и модернизацију нашег укупног друштвеног живота у Србији. То бесомучно заклињање у политичку бескомпромисност трајала је до појаве прве повољне прилике да се преузму културне установе у Београду или добију места у јавним предузећима и општинским већима. Постоји још једно изузетно важно питање а које није било предмет политичког споразума ЛДП-а и ДС-а. Оно се односи на проблем нашег суочавања са прошлошћу и злочинима почињених, како то упорно наглашавају наши водећи идеолози грађанске Србије, у име српског народа. Суочавање са прошлошћу је у интерпретацији ЛДП-а садржано у њиховој основној тврдњи да Србија и српско друштво нису способни а ни спремни да се суоче са прошлошћу тако што би признали да је управо Србија била главни и одлучујући фактор у разбијању Југославије, и избијању грађанског рата и да је српски народ једино спреман и вољан да себе искључиво види као једину жртву а да при томе за патње и страдање других народа нема елементарног саосећања и разумевања. То је базични друштвени приоритет Либерлно Демократске Партије. Он се могао веома јасно видети у саопштењу ове странке поводом тринаест година од почињених злочина у Сребреници. “На тринаестогодишњицу геноцида у Сребреници, Либерално демократска партија изражава најдубље саосећање с породицама жртава и незадовољство због изостанка пуне сарадње Србије с Хашким трибуналом. Даље игнорисање обавеза и одбијање да се расправља о предлогу Декларације коју је пре више од годину дана парламенту поднела ЛДП чини бесмисленим сваки приговор на однос према другим злочинима. Зато захтев да се сви злочини и злочинци једнако третирају, у оваквој ситуацији, нема реалних изгледа на успех“. При томе у овој политичкој иницијативи нема ни помена о српским страдањима у Подрињу, о злочинима почињеним у Братунцу, Скеланима,Кравици, о страдању више од 3. 500 Срба, јер по тумачењу ЛДП-у захтеви да се сви злочини и злочинци једнако третирају у оваквој ситуацији немају реалних изгледа на успех. Очигледно је да ЛДП не дотичу много жртве српског народа, то није део њихове еклузивне идеологије суочавања са прошлошћу. Основно је питање да ли ДС дели овакво становиште о третирању српских жртава или се она и слаже са оценом да још није сазрела реална ситуација да се проговори и о жртвама и страдању српског народа. „Ни да преболим, ни да опростим“, каже Мира Живковић, чијег су сина студента шумарства убили војници Насера Орића у лето 1992 године. „Данас су ми ране још теже. Питам се има ли правде, док је Орић на слободи. Овде мало ко жали људе, мало ко саосећа са гробовима“, сведочи Винка Јојић. „Срби жале Србе, Бошбњаци-Бошњаке. Овде су исти ровови као пре, само у другачијим околностима. А потребно је да се сви злочинци осуде. О мерама злочина, нека суд донесу стручњаци а не лаици и не политиканти. Неправда је и од свијета и од нас што се за страдања ових људи овде, у Залазју и Биљачи не зна. Као да су страдали само једни, као да су једни више а други мање мртви“ рекао је на комеморацији српским жртвама у Братунцу свештеник Душан Спасојевић. Разумљиво је што ова потресна сведочења и разумна упозорења не допиру до идеолога ЛДП-а, али остаје отворено питање да ли Демократска Странка склапајући сепаратни споразум о политичком партнерству пристају и подржавају овакав пренебрегавајући однос ЛДП- а према српским жртвама за које није реалнни тренутак да се о њима у овом осетљивом тренутку поделе политичког плена говори јер би то сигурно рушило тек успостављени политички компромис о убрзаним европским интеграцијама и неодложним европским пословима. Услови на којима је сачињен сепаратни политички споразум о партнерству ДС-а и ЛДП-а отвара изузетно важно питање о политичкој и идеолошкој граници до које се може ићи у политичкој трговини и страначком намиривању а да се при томе не изгуби свој аутентични политички профил и утемељење у одређеним основним политичким идејама. Демократска Странка у настојању да окупи све расположиве тзв. европске снаге прави превише трулих и непринципијелних компромиса и постаје све више „контејнер странка“. Она је све више спремна да због тзв. врховног политичког циља,овога пута су то приоритетно убрзане европске интеграције, док је питање Косова за сада довољно пацификовано, буде изложена реалном политичком ризику да изгуби суштину своје демократске политике која је почивала на заступању и одбрани основних демократских, националних и цивилизацијских начела. Начелност је иначе у нашој политици веч одавно изгубљена и представља само сметњу у остваривању прагматичне и реалне политике. Али губитак принципа у политици увек је погубан за страначки и друштвени живот без обзира што тренутни политички споразум и политичкоо помирење могу донети дневно политичке поене, али прављење превише политичких и идеолошких уступака и компромиса разара и саме претпоставке за успостављање демократске политичке културе, а самим тим и за стабилизацију демократског система. Станке тако постају велико политичко складиште, организације у којима само страначке олигархије и њихова клијентела још више у тој политичкој и идејној збрци и конфузији учвршћују свој доминантан и пресудан утицај јер су оне она послушничка и одана политичка машинерија која је спремна да одбрани сваки прагматични политички споразум о политичком партнерству чак и са странакама које су идеолошки и програмски на различитим половима и то под једним условом – да се не угрожава договор постигнут око поделе извршне и ефективне власти, договор око поделе политичког плена. Власт тако постаје оно фундаментално везивно ткиво и спона која мири и највеће политичке крајности и идеолошке противречности. Очигледно је да је у Србији настало ново политичко доба, време непринципијелног политичког партнерства, нова епоха политичке и идеолошке кохабитације у којој више ништа није немогуће и неоствариво. Али зато постоји универзалан одговор на све недоумице и дилеме, а то су убрзане европске интеграције као апсолутна и неупитна идеолошко-политичка залога за политичко помирење и сарадњу Либерално-демократске партије, Демократске странке и Социјалистичке партије Србије тог новог и оригиналног политичког тројства које најбоље сведочи до које мере су разорена морална начела у политици која је сада доминантна у Србији.

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе