четвртак, јун 11th, 2020 у 4:22PM

Опште је позната ствар да се локални функционери на изборима за председника своје општине крију иза имена и лика Александар Вучић. Да ли српска напредна странка нема нити једно име које би привукло бирачко тело, или нико не сме довољно да ојача поред Александра Вучића и ничије име сем његовог не сме да се појави на билбордима широм Србије које “закупљује” СНС? Да ли се изласком Српске напредне странке на локалне, парламентарне изборе под именом Александар Вучић, на најочигледнији начин демонстрира апсолутизам? Занимљива је чињеница да су грађани широм Србије кивни на Београд оцењујући га као оличењем централизоване моћи, градом где се одлучује о судбини свих нас, али исти ти грађани немају проблем кад се та моћ не централизује у једном граду, у једној странци, него у рукама једног човека. Александар Вучић оличава управо жељу једног човека да сву моћ концентрише у својим рукама и од себе учини исто что су средином прошлога века чинили Стаљин и Тито. Данас такав пример имамо у Северној Kореји. Да ли то значи да наша држава брже, јаче, боље креира друштвену и политичку сцену налик Северној Kореји? Мој скромни суд је да јесте тако, и уколико грађани ове земље на изборима гласају за листу на којој се налази име и презиме председника републике они су саучесници нашем утапању у једноумље, а будућност у коју верујемо је апсолутизам који је развијен у Европи током XVI и XVII века. За разлику од тог европског апсолутизма који је у једном тренутку био просвећен, овај наш са кадром којим је председник окружен даје нам за право да верујемо да се само непросвећени апсолутизам може родити нашим изласком на изборе.

Наши преци су се борили за слободу, ми знамо да на оваквим изборима слободу мисли, говора, слободу институција, слободу медија нећемо изборити. Довољно пута смо бирали мање зло, време је да стање заиста променимо. Грађанска непослушност је први корак. На дан избора морамо изаћи на улице и јасно и гласно рећи стоп гласању из страха, јер те је неко ставио на списак сигурних гласова како би задржао посао, или послао своје хулигане у џиповима без таблица да те изведу на гласање. Треба рећи стоп и страначком запошљавању, нису државни послови дедовина да се наслеђују, већ позиције на којима ће доћи најбољи. Зар је грех да свако од нас тражи да ради и живи од тог рада у матичној држави? Зар је грех желети да нам школе буду опремљене, да имамо обучене, стручне наставнике који ће припремити децу за XXI век, да буду равноправни конкуренти својим вршњацима из света? Зар је грех тражити да нам се болнице среде, опреме, да нас наши најквалитетнији доктори лече? Зар је грех тражити културно уздизање нације? Зар су најугледнији Срби који су задужили генерације и генерације својим родољубљем и делима заслужили да их плагијатори избацују из уџбеника? Одговорност сваког од нас је да не допусти да се неко шегачи са нашом културном баштином? Одбрана културе, одбрана достојанства, одбрана слободе мисли, говора, одбрана части мора кренути из престонице, јер Београд то јесте. Београд је престоница свега оног што нас чини шта јесмо. Ми јесмо мали народ али смо велики људи које красе велика дела и врлине о којима се писало и причало широм Европе и света. Не смемо допустити да светско перо престане писати о нама као визионарима, као културним, вредним, стручним, духовитим, домишљатим људима, не допустите да се о нама пише као затвореном друштву, ограниченом, које је потлачено вођи, којем се верује упркос јуришању на ветрењаче зарад ситних уступака. Грађани Србије покажите да не желите учествовати у намештеној утакмици, покажите да ви не патите од синдрома Санчо Пансе. Санчо је особа која прати господара у стопу иако зна да му је господар луд и јуриша на ветрењаче, надајући се неком личном финансијском интересу. С тога не гласајте за пакетић, за шаку динара, или шта већ, изађите на улице 21.06. да се боримо за опште добро. 

Бојкотујем изборе јер мој глас припада неком од нас грађана, који ће бити изабран од нас, и радити у нашем интересу. Ови парламентарни и локални избори нуде нам име председника републике Александра Вучића и његове квази политичке опоненте који су финансирани из истих центара моћи, да би се учинио демократски привид идеолошке разноликости у Народној скупштини. Нити једна партијска листа не нуди програм, стратегију, дефинисања спољне политике, заштите права Срба у региону, питање Косова, мигрантско питање, нега и очување културне баштине, већ нуди популизам. Највећа је брига рејтинг, популарност странке, док су грађани и њихови проблеми негде у магли, иза много брда и гора, препуштени сами себи. Бојкотујем јер не желим да дајем легитимитет политици уништавања демократских и хришћанских вредности. 

Posted by Напредни клуб
Categories: Ставови, Текстови и анализе