Завршено Јавно слушање у Скупштини о политичким правима Срба у региону

четвртак, фебруар 14th, 2013 у 9:23PM

Данас је у Дому Народне скупштине у Београду одржано прво јавно слушање о политичким и другим правима српског народа у региону.

Овим догађајем политичка права српског народа у региону први пут у историји Србије истакнута су као једна од релевантних тема у српском парламенту.

Представници Срба из региона истакли су да у земљама у којима живе не уживају сва мањинска или политичка права. На слушању се чуло и да националне мањине имају у Србији много већа права него српска мањина у региону.

Један од говорника на првом јавном слушању посвећеном овом питању био је и др Чедомир Антић, председник Напредног клуба.

Говор председника Чедомира Антића

Српски народ у региону, део једне и недељиве српске нације, живи у осам суседних и Републици Србији околних држава. Петина српског народа живи у осам балканских и средњоевропских држава од којих су пет припадале бившој југословенској федерацији. У овим државама живи око 1,9 милиона припадника српског народа. Током протеклих 20 година број Срба у региону опао је за око 400.000.

Велике силе прихватиле су, ипак, после ратова и колективног кажњавања српског народа, да за све балканске народе начелно важе иста права. Током постојања југословенске државе статус и права српског народа су од власти у Београду злоупотребљавани или пак занемаривани у корист опстанка какве год заједничке државе. После деценија заборава, злоупотреба и пораза, тек после 2006. године и успостављања независне српске државе, ми имамо прилику да о нашем народу у региону водимо рачуна по узору на друге модерне, мирољубиве матичне европске државе. Упркос чињеници да је пре неколико година донела један од најбољих и у региону свакако најлибералнијих закона о националним мањинама, Република Србија никада није водила јасно дефинисану и трајну политику према српском народу у региону. Република Србија никада није ни јавно захтeвала реципроцитет.

Тек седам година траје процес изградње установа Србије које би водиле бригу о српском народу у региону. Реч је о министарству (данас канцеларији), закону, стратегији владе… Напредни клуб од 2008. прати стање политичких права српског народа у региону. Нажалост, на основу петогодишње анализе слободни смо да тврдимо да политичка и друга права српског народа у региону током свих ових година опадају или у најбољем случају стагнирају. Одступање од слова Дејтонског споразума, ускраћивање 34 надлежности Републике Српске, одузимање територије, стварна обесправљеност српског народа у ФБиХ, неспровођење Ердутског споразума у вези са заједницом општина, оспоравање права на културну посебност, равноправност прогнаника и повратак станарских права у Хрватској, оспоравање права на равноправност, идентитет и прогон свештеника у Црној Гори, оспоравање статуса националне мањине у Словенији, далеко гори положај у Албанији, негирање верских права у Македонији и стагнирање националне мањине у Мађарској… Све су то незадовољавајући налази пет редовних годишњих извештаја о политичким правима српског народа у региону.

Да… Србија је коначно почела да показује спремност да води сталну и модерну политику према српском народу у региону. Та политика, међутим, нема снагу и континуитет, она је оптерећена популизмом, партијашким себичностима, понекад и слаботињом, криптојугословенством, аутошовинизмом појединих политичара и дипломата. Склероза декаденције и лажи често не дозвољава да речима уследе дела.

Зато Напрeдни клуб апелује на споразум о сталној политици према српском народу у региону утемељеној на Уставу Србије, законима и стратeгији… Предлажемо потпуно угледање на политику Хрватске и Мађарске. Предлажемо прецизирање закона и стратегија и њихово усклађивање с европском праксом; израду сета идентитетских закона. Тако се не би догађало да званична Србија остане нема када употреба ћириличног писма изазива кризу у заграничном граду Вуковару, где ово писмо треба да штити закон, и у српском Новом Саду, где би требало да га прописује Устав.

Верујем да све политичке партије треба да се сагласе о императиву да политика према српском народу у региону буде приоритет, један од стубова државне политике, као и о повећању средстава за ове пројекте и о доношењу идентитетских закона…

Посланици националисти у овој скупштини могу прихватити да је досадашња пракса, чак и када су је званично мотивисале великодржавне замисли, запостављала спровођење темељне, институционалне политике Србије прама српском народу, политике која је дозвољена у ЕУ… Европејци можда занемарују чињеницу да милиони грађана који су се из заграничних српских земаља доселили или су прогнани у Србију имају право на бригу према своме завичају и да запостављање тог права угрожава темеље демократије у Србији. Коначно, отимање традиција српске културе и наслеђа у региону оспорава идентитет наше нације и тиме места Србије међу модерним државама.

—