уторак, 14 јуна, 2022 у 1:16PM

Tužno je živeti u jednom vremenu, a ne razumeti ga. Nesreća je vođa jednog naroda, njegovih umnih, bogatih, uspešnih ljudi – graditelja, mislilaca, hlebotvoraca – kada se stide svojih bližnjih.

Nije tu reč o usamljenim Sokratima, opreznim Galilejima ili izolovanim Ajnštajnima. Ovde govorimo o ljudima koji su želeli da predstavljaju svoj narod, da ga u ime ideologija reformišu, unapređuju… Da li je poraz dovoljan razlog da prezru one kojima su, navodno, posvetili život? Da li je greška tako strana ovim vizionarskim sujetnicima, da je bolje da propadne kultura iz koje su potekli i nacija koja ih je jednom slavila, nego da prihvate činjenicu da nisu bili u pravu?

Pre nekoliko dana objavljen je intervju Latinke Perović, uvažene srpske istoričarka, visoke partijske dužnosnice iz šezdesetih i sedamdesetih godina, danas – ako ne ideologa – onda makar jednog od glavnih lica „Druge Srbije“. Humoristi su statistiku odavno definisali kao „tačan zbir netačnih podataka“. Kad je reč o Latinki Perović tu su stvari složenije: veliko istoriografsko istraživanje, minuciozna analiza, odlični naučni uvidi ali i očigledno neobično pogrešni politički zaključci. Latinka Perović ukratko već decenijama zastupa stav da je srpsko društvo nesposobno za modernizaciju, da je kulturno defektno, da njegove elite nevaljaju i da ga je moguće reformsiati samo spolja. Već pogled na susedne narode i upadljivo odsustvo poređenja srpskog slučaja sa njima budi sumnju u namere gospođe Perović. Međutim, u ovom intervjuu iznenadile su me crno-bele slike za koje ne mogu da kažem da nisu bile prisutne i ranije. Ispada da su tokom preteklih decenija samo srpski birači i od njih izabrani političari kobno grešili, greške ostalih došle su slučajno – nebitne za ishod – ili su, još gore, izazvane srpskim delovanjem. Razmatranje iseljavanja stanovništva opet je argument za njene stare teze, sama se doseti kako su joj protivslovili tvrdnjama o iseljavanju drugih istočnoevropskih naroda, ali u Srbiji je naravno gore. Još samo da je u polemiku sa sobom ušla uz statistike prema kojima se stanvoništvo najviše iseljava iz država koje postignu neverovatan uspeh i stupe u članstvo žuđene Evropske unije. Pa taj odnos prema Jugoslaviji. Za sve imamo razumevanja, ali ga ne sme biti za srpsku težnju ka slobodi i jedinstvu. To su, rekla bi, kod Srba sve sami atavizmi. Kod Hrvata, Bošnjaka, Albanaca, Makedonaca, ista osećanja samo su težnje za slobodom. Podsetila me je na Džejmasa Evansa, novinara i istorčara koji je pre desetak godina objavio svoju doktorsku disertaciju posvećenu Britaniji i stvaranju jugoslovenske države. Evans se na jednom mestu iskreno čudi zašto su Srbija i Srbi imali bilo kakve interese izvan granica predkumanovske Srbije. Oni su prosto trebali da se vojno potrude kako bi ove oblasti dobile slobodu i demokratiju. Trebalo je posle i da se raduju kada dva miliona Hrvata i 700.000 muslimana tamo asimiluju 1,8 miliona prekodrinskih Srba. Evansa treba razumeti, on u Srbiji ne živi. Ovaj stanovnik jedne bivše imperije, nije ni prvi ni poslednji koji je doktoritao na nečemu što ne razume. Gospođa Perović je, međutim, iz Srbije, svoju domovinu dobro razume, vodila ju je i želi da usmeri njenu politiku u narednim decenijama.

Tek ta ideja o vozovima modernizacije koji prolaze, „domaćim zadacima“ koje elite treba da izvrše, narodima koje treba „upristojiti“, toleranciji prema susednim narodima koji treba da „zasluže“ da dobiju svoje Tucoviće, Dobrivoje Vidiće, Radomire Konstantinoviće ili Latinke Perovićke… Naravno, ako do tada postoji potreba da zatru i poslednji trag srpstva u svojim zemljama… to je u redu. Uostalom, u dokumenima KPJ su još 1920-ih „srpsku buržoaziju“ zamenili „srpskom nacijom“, Vidić je još 1944. kliktao da je Jasenovac pravedna kazna za srpsko velikdržavlje, a Perovićka je zbog nezahvalnog srpstva komunizam zamenila liberalizmom, a danas vidimo i atlantizmom.

Pročitao sam dnevnik Milovana Đilasa. Neverovatna je ravnodušnost tog čoveka u vreme propasti jugoslovenske države. Ni traga kajanja. Kako je to lepo primetio Kundera, za razliku od civilizacije pre njih u kojoj nije bilo dovoljno reči „nisam znao“ pa da postanete nevini poput tek rođenog deteta, kod komunista je dovoljno ne biti streljan i izjaviti kako o nečemu niste konsultovani. Jugoslaviju razaraju, a Đilas o tome piše kao da je u pitanju Malezija. Sve razume, ali Srbe nikako. Sa pozicije Jupitera posmatra lutanja srpskog vođstva i opozicije. U vreme kada su Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bošnjakluk granitno ujedinjeni on i dalje sa partizanske superiornosti sve ostale smešta među „dražinovce“, „nedićevce“, „ljotičevce“… Srbima, ukratko ništa ne treba, valjda svi mogu kao on da dođu u Beograd, provode čamotne dane u stanu iz koga se vidi Skupština, podižu dividende na osnovu toga što su promenili mišljenje i podsmevaju se Hrvatima zato što su nacionalisti.

Slično je bilo i sa Dobricom Ćosićem. U zemlji ništa ne valja, ali on čeka da navrši stoleće pa da kaže svoju poslednju reč. Misli o svemu i predlaže mnogo, ali njegov pogled nije upravljen na „tuđi“ 21. vek. Preuzme od nezainteresovanih socijalista organoizovanje Srba u Hrvatskoj i Bosni, a onda u nekom suicidnom maniru traži od njih da prihvate sve što im Velike sile nametnu. U vreme kada su se studenti bunili protiv falsifikovanja izbora 1996. tvrdio je da „ne razume mladu generaciju“. Kada su tri godine kasnije neke druge omladince finansirali i reklamirali bogati američki fondovi i on se, starački obmanut reklamom, učlanio u „Otpor“. Posle mu je bilo krivo. Poput nekih drugih akademika i on je na posletku ostao nepoverljiv prema mlađim intelektualcima iz svoje zemlje, a ispvedao se hrvatskom novinaru Darku Hudelistu kao da je kod Svetog Petra.

Slabost jednog naroda prvo se vidi kod njegovih velikih ljudi. Malih i korumpiranih, šovinističkih i agenturnih ima u svakom društvu. Ova nezainteresovanost i nerazumevanje sopstvenog naroda od strane ljudi koji su definisali našu politiku, privredu i kulturu i vodili državu, ustvari je uzrok našeg pada. Propast je došla kao posledica pre svega teške sudbine i istorijskog usuda, ali malo je ko prepoznao ovu kamijevsku otuđenost i dao joj pravo mesto.

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Текстови и анализе