Текстови и анализе
Сенат Србије
Регионализација и децентрализација свакако су најзначајније конституционалне теме којима се наша политичка јавност бавила током протеклих неколико година. Политичке калкулације, демагошко-изборна подмићивања најсиромашнијих крајева и тежња ка федерализацији (у неким случајевима распаду) Србије, учинили су да, баш као и током мукотрпног процеса стварања Митровданског устава, начелна питања уступе место појединостима, идеологија борби за моћ, велики идеали – политичком маневру.
Дом као мера народа
Да ли људи имају цену? Када је тирански краљ у средњовековној Енглеској поставио врло опасно питање „колико вредим“, домишљати свињар одговорио му је у стиху како његова крунисана глава вреди макар 29 сребрњака, пошто је „неба Дика“ (Христ) својевремено „продан за 30 сребрника“. Нажалост у Србији су политичари нешто скупљи. Опет, у поређењу са великом одговорношћу и често незаслуженом чашћу, они су већином прозаични у своме преступу: преступници због карактера, а не околности. Претходних седмица причало се о два дома – становима двојице познатих српских политичара. Реч је о Слободану Милошевићу и Чедомиру Јовановићу.
Generalni sekretar
Kakvi su motvi mogli da nateraju jednog mladog stručnjaka koji je sa 34 godine dospeo do tako visoke dužnosti da istu napusti i opredeli se za stranačku politiku? Ako su samo političke ambicije u pitanju, kako to da spomenuti nije sačekao izbornu kampanju?
REFERENDUM I TAKTIKA OMETANJA
Inicijativa za raspisivanje referenduma o pristupanju Srbije NATO-u nije samo donela veliku i burnu raspravu o ovoj izuzetno značajnoj temi već je otvorila i pitanje validnosti i suštine samog referenduma kao najšireg demokratskog izjašnjavanja građana. Paradoksalno je da referendum kao izraz najdirektnijeg izražavanja narodne volje najviše dovode u pitanje veliki borci za ljudska prava, tzv. nezavisni intelektualci i predstavnici nevladinog sektora.
О предлогу за сазивање међународне конференције о Косову и Метохији
Подржавао сам и подржавам замисао о одржавању међународне конференције. Жао ми је што Велике силе не прихватају конференцију која би се односила на читав регион, пошто принцип који желе да примене на Србију треба да се односи и на друге. Ипак, ми ту за сада не можемо много да променимо. Ми морамо да бранимо пре свега интересе српског народа – интерес српског народа није да трајно има недовршену државу и да статус Срба у покрајини остане неререшен. Прогон Албанаца са КиМ није био и није у интересу српског народа, укључивање таквог становништва у Србију није могуће, а када би и било довело би Србију, као демократску и слободну државу, на руб пропасти.
Хрватска
Власти у Србији су наравно смирене. Национализам, сличан оном свенародном у Хрватској, остављен је прогнаницима, рођацима и породицама убијених, сиротињи, примитивцима, болесницима, маргинализиван у изборне гестове и непријатне инциденте. Важно је да се европски пријатељи не љуте. У време Милошевића, чији су агенти у Крајини радили и за Туђманов режим, који се са хрватским колегом дружио више него Тадић са Јосиповићем – па су за време рата чак инсталирали и црвени телефон преко кога су ћијукали читаву једну деценију – било је важно да српски режим заради.
520 novih poslanika i 78 ministara
Regionalizovala bi se samo centralna Srbija. AP Vojvodina ostaje centralizovana. Dinkićev koncept predviđa da pored dosadašnjih administracija Srbije i AP Vojvodine dobijemo još 520 poslanika skupština šest regiona. Tu je još između 42 i 78 novih ministara (poslanici regiona će se odlučiti za tačan broj) i naravno njihovi premijeri. Ali zato će Skupština Srbije biti smanjena za 50 poslanika. Regioni će imati brojnu birokratiju zato što će dobiti većinu ovlašćenja koja poznaju inače različiti koncepti regionalizacije u EU (obrazovanje, regionalni saobraćaj, deo ovlašćenja u energetici, deo u spoljnoj politici (!), fiskalna politika…).
Правда за Предрага Поповића !
Предраг Поповић, председник Народне странке, изјавио је пре више од једне године, да је држављанин Републике Србије. Поповићева изјава била је чин личне храбрости. У часу када је српски народ у Црној Гори лишен равноправности, када његове националне симболе прогоне, укидају језик и блате прошлост, он је јасно рекао и учинио оно што би у правој демократској држави била дужност доброг грађанина. Црногорски режим одлучио је да донесе један лош закон. Према том закону држављанство Црне Горе – за које се сигурно негде су свету (који не умире у глади или гине у ратовима) чека на ред, које се извлачи на лутрији и због кога је рука невесте-црногорске грађанке вредна не само њене лепоте већ и аутоматског стицња државанства (сећате се да је Жерар Депардје у Плужинама снимао онај филм о томе, о човеку који из Француске жели да се пресели у земљу где би могао да живи успешније и боље, па покушава да се домогне црногорског држављанства…) – представља ексклузивно право које се може изгубити уколико му нисте верни и одани! Пошто осим Поповића, нико није спреман да сâм себе, уз доказе, пријави властима, црногорски режим је покушао да од добродушних власти Србије искамчи споразум према коме би им ове шпијале двоструке држављане и бесплатно им помагале да их лише „изневереног“ црногорства. Авај, овај европски напор још увек није имао успеха. За сада. Због бездушне Европске уније црногорским властима није могуће да сумњивих двестотинак хиљада црногорских држављана затворе негде, претресу им станове и некако им, под мукама, изнуде признање о двоструком држављанству. Закону је преостало само да се неко храбар и честит јави и документовано призна да је држављанин Србије (некако су друге државе нестале са нишана правде).
Dan prosvete
Pre nepunih deset godina poslanici Narodne skupštine su gotovo jednoglasno doneli Zakon o praznicima. Podrška je došla i od predstavnika drugih naroda, verovatno u iščekivanju da regulisanjem statusa nacionalnih manjina dobiju što više prava i sredstava. Sada je izgleda na redu pravo većine građana Srbije.