Критика, изнуђена лојалност и ритуална жртва
Критика је нужни процес у сваком систему који тежи усавршењу. Одсуство критике онемогућава конкуренцију, сузбија напредак, ствара нереалну перцепцију. У политичком систему се опозиција дефинише као интересна група чија су полазишта супротстављена позицији. Британски (вестминстерски) систем парламентаризма институционализује критику опозиције као регулативни механизам контроле ради ограничења и усавршења власти. Лидер опозиције има почасно место у скупштини, гледа вођу већине у очи и предводи владу у сенци чији је задатак да прати у стопу власт како би казнио сваки њен пропуст.Критика је нужни процес у сваком систему који тежи усавршењу. Одсуство критике онемогућава конкуренцију, сузбија напредак, ствара нереалну перцепцију. У политичком систему се опозиција дефинише као интересна група чија су полазишта супротстављена позицији. Британски (вестминстерски) систем парламентаризма институционализује критику опозиције као регулативни механизам контроле ради ограничења и усавршења власти. Лидер опозиције има почасно место у скупштини, гледа вођу већине у очи и предводи владу у сенци чији је задатак да прати у стопу власт како би казнио сваки њен пропуст.Критика је нужни процес у сваком систему који тежи усавршењу. Одсуство критике онемогућава конкуренцију, сузбија напредак, ствара нереалну перцепцију. У политичком систему се опозиција дефинише као интересна група чија су полазишта супротстављена позицији. Британски (вестминстерски) систем парламентаризма институционализује критику опозиције као регулативни механизам контроле ради ограничења и усавршења власти. Лидер опозиције има почасно место у скупштини, гледа вођу већине у очи и предводи владу у сенци чији је задатак да прати у стопу власт како би казнио сваки њен пропуст. Критика има четири главна елемента: став, критичара, критикованог и циљ. Критика је личне природе када постоји блискост између критичара и критикованог. У супротном је професионалне односно безличне природе. У првом случају постоји емотивни став, неко је приметио да ћемо укорити своје дете ако неопрезно пређе улицу, тако нешто нећемо туђем детету када учини исто. [1] <#1> Професионална критика има искључиво рационални став, чак и када иза ње лежи ривалитет, има за последицу усавршење критикованог који тако одговара на изазов критичара. Сходно томе је професионална критика, посебно јавних личности, не само неопходна добробити целине већ и критикованог. Најштетније је када јавне личности, које уз моћ стичу и одговорности, критику доживе лично иако нема емотивних веза између критичара и критикованог. Строга хијерархијска структура у племенским друштвима тежи гушењу критике. У таквим системима нема мирне смене власти, онај ко је изгуби то чини по цену своје безбедности. Из тог разлога држитељ моћи критику доживљава неповољно јер му наговештава опасност. Тако настаје изнуђена лојалност [2] <#2> коју дефинишемо као добровољно суздржавање од критике ради очувања кохезије (органског јединства). Ми је данас познајемо у разноразним облицима у ситуацијама инспирисаним племенским устројствима моћи и власти. Избегавамо да критикујемо истомишљенике јер осећамо да бисмо тако наградили неистомишљенике бирајући да држимо јединствени фронт. Не критикујемо себи идеолошки, национално, верски, страначки сличног или суздржавамо своју критику, ублажавајући је. Не критикујемо људе зато што су из добрих породица, зато што их препознајемо као поштене и добронамерне, зато што се плашимо да ће критику доживети као атак на њихов ауторитет. Тако постајемо изнуђено лојални ауторитету. Коме иде у корист наше добровољно одрицање од критике Народна изрека немој га хвалити да се не исквари може бити преформулисана као критикуј га да се не исквари. Људска природа је таква да критику увек озбиљније доживљава од похвале. Такође је људска природа да моћ квари онога ко је ужива. Преовлађују сујета, самовоља и друге особине које замагљују перцепцију моћника. Одсуство критике уз присуство изнуђено лојалних похвала само убрзава деградацију критичке перцепције али и рационализацију одлука. Убрзано долази до погоршавања односа између моћника и оних који су потчињени тој моћи. Јављају се незадовољства због све већег броја ирационалних, штетних и неефективних потеза. Моћник евентуално почиње да губи ауторитет а убрзо се јављају конкуренти који би врло радо преузели штафету моћи. До пада моћника управо долази из разлога што није уважавао критику. Тако у још једној иронији живота мера замишљена ради сузбијања једне појаве у ствари води до њеног настанка. Један други, перфиднији, метод изнуђења лојалности је ритуална жртва, такође распрострањен у племенском друштву. Тако, уместо мерења заслуга и постигнутих резултата, валоризује се пожртвованости, квалитативно а понекад и квантитавно. То потиче од деификације ауторитета што је карактеристично за примитивна друштва. У примитивним религијама се божанству подносила жртва, било у људском или животињском облику. Тако се изказивала приврженост духовној али и световној моћи којој је опет, безбедности поретка ради, придавана божанска природа. Припадник друштва где постоји резидуална деификација моћи осећа дуг према ономе ко се жртвује за виши концепт, независно од тога да ли је његова жртва ефективна или узалудна, реална или измишљена, физичка или психолошка. Тако је у једном моменту Српство изједначено са скупом неиспуњених, фрустрираних и пожртвованих појединаца. Узалуд рационалном схватању које тврди да је успешна нација збир испуњених појединаца, где је лична афирмација у складу са интересима колектива а не на његову штету ништа више него што су интереси колектива на штету појединца. *Одговор нашег колективног, тојест националног, неуспеха као Срба може бити објашњен тим трима концепата. Најпре је криво одсуство критике које је условљено изнуђеном лојалношћу а ово појачано ритуалном жртвом. Дакле, Србин, под притиском сопствених убеђења, себе не сматра достојним родољубом уколико не запостави сопствену породицу, не доведе себе у финансијско-каријерно назадовање, не нанесе себи штетне здравствене (физиолошке и психолошке) последице. Тек тада себе може да искупи, макар привремено, од гриже савести због своје недостојне природе као припадника народа. Ако постоји ишта горе од таквих појединаца то су свакако они који намећу процене сопствене жртве, који подсећају друге на нека своја историјска жртвовања која замењују непостојеће успехе и заслуге. Тако друге подређују изнуђеној лојалности док сопствену жртву користе као изванредни механизам стицања ауторитета заклоњеног од критике, из разлога своје пожртвованости.* Штета је вишестрана а круг зачаран. Наш опстанак као нације ће зависити од способности да сваки од наших појединаца прекине макар једну карику. То би изазвало лавину еманципација и измена чије би последице биле дугорочно позитивне. [1] <#a> Аутору се чини, мада није сигуран, да је пример први употребио св. Отац Николај (Велимировић), владика охридски и жички, у једном од својих дела. [2] <#b> Израз је аутор први пут чуо од политичара Владимира Добросављевића.
Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе
Сјајан текст. Чини ми се да "у овом грму лежи зец" српских неуспеха у последњих 120 година. Деспотизам, полтронство и узалодно жртвовање стварају митове којима се дање хране нови деспоти, полтрони и чине нове узалудне жртве.