Текстови и анализе
Aпел за концесију на прави начин
Ако поседујете плац и желите да изградите објекат који бисте касније рентирали, можете то учинити на два начина. Уколико приход од процењених будућих станарина далеко премашује цену изградње, можете се лагодно задужити и кренути у посао. Али, ако је рачуница ‘танка’, бићете присиљени да тражите суинвеститора, који ће, ако га уопште нађете, сигурно за себе захтевати много више квадрата од оног што се вама првобитно чинило адекватним суми новца коју он улаже. Тад почиње права дилема: Да ли одустати и оставити плац да бескорисно и даље зараста у коров или се упустити у преговоре, до изнемоглости покушавајући да изборите услове који су колико-толико повољни по вас?
Недоследни председник
Биће да су у септембру 2004. године били идеални услови за улазак Срба у косовске институције. Успомене на погром од 17. марта биле су свеже. Велике силе и Албанци су већу пажњу посветили обећаној помоћи од пет милиона евра за обнову српских насеља, него погинулима, разрушеним светињама и хиљадама прогнаних. Није било баш извесно да ли је план Србије за децентрализацију и кантонизацју, који је донесен после погрома, прво заборављен од стране наших власти или исмејан од међународне заједнице. Ипак, председник Тадић је позвао Србе са Косова да изађу на изборе. Учинио је то и поред ранијих договора да власти Србије у вези са Косовом наступају јединствено, и разуме се тек дан пошто је кандидат ДС-а изабран за градоначелника Београда. Определивши се тако пред саме изборе, председник Тадић није могао баш много да помогне већој излазности, али је зато пружио утисак да је званична Србија подељена.
Комплекс
Раније ове седмице у Београд је допутовао Даније Фрид високи функционер америчке дипломатије задужен за европска питања. Фрид је пренео нашој влади и јавности непоколебљиви став Вашингтона према коме је независност Косова и Метохије неминовна. Став Сједињених Држава је познат и верујем да свако његово коментарисање захтева расправу о нашој платформи за преговоре и питањима из скорашње историје чије расветљавање болно разоткрива политичке пропусте, народне илузије и представља раније вође наше државе као особе мотивисане злом и похлепом. Данас би требало речи нешто о Фриду.
СКУПШТИНА НАПРЕДНОГ КЛУБА
У суботу 27. септембра 2008. у београдском Леонардо центру биће одржана Прва скупштина Напредног клуба. Напредни клуб, политичко друштво које баштини традиције Напредног клуба и Српске напредне странке из првог раздобља српског парламентаризма (1881-1914), постоји већ више од годину дана. Окупљени око интернет презентације Напредног клуба (www.napredniklub.org) чланови овог удружења настојали су да јавности представе алтернативу садашњој политичкој сцени неискрено подељеној по линијама из дведесетих година и уједињеној у спремности да партијама покори што је више могуће власти и прилагоди им што већи број закона. Уместо парламентарне демократије у Србији је успостављена власт партија, расположених да се нагоде само када то налажу интереси њихове моћи и користи.
Руско-грузијски рат и Србија
Пре неког времена позвали су ме из једних дневних новина и затражили коментар њихове веома занимљиве и уједно неодрживе тезе. Новинар ме је питао: „Да ли грузијски сценарио може да буде поновљен у Србији?“ Био сам изненађен: „Мислите, да ли је могуће да Србија уз помоћ Руске Федерације покуша да преотме Косово, и колика је опасност да наша малобројна војска доживи поножење у рату са Северноатлантским савезом слично ономе које је искусила грузијска армија у Осетији?!“ Тада се и новинар збунио. Разумљиво, у уредништву нису размишљали о војној авантури која би по Србију могла да има неповољан исход. Напротив, претпоставка овог, иначе конзерватовног и родољубивог дневника, била је да би Хашим Тачи могао да пошаље косовске јединице на север покрајине и насилно га укључи у државни састав Косова.
Сепаратно политичко помирење
Србија је након недавно одржаних парламентарних избора постала земља великог помирења и то специфичног политичког помирења које ће изгледа бити претходница општег националног и историјског уједињавања. Као да је на делу нека врста нове политичке партнерске саборности,једоумља и једногласности и тежње да се кроз за сада наговештено политичко помирење чије је главно остварење огољеном политичком трговином формирана проевропска влада. Њен је главна политичка намера је да у Србију унесе толико потребни мир и политичка равнотежа. То је свакако племенит не само политички циљ већ и веома дирљива тежња. Али шта је у позадини овог изненадног и неочекиваног процеса политичког помирења, какве последице доноси рушење свих политичких и програмских принципа и циљева а све ради крчења убрзаног пута ка Европској унији.
Начелност у политици и нужност компромиса
Никад не реци никад и све је могуће, то су рећи које се најчешће могу чути након недавно одржаних парлементарних избора. Оне прате као тешка сенка процес преговарања око састављања нове парламентарне већине. Шта нам оне говоре, да је у Србији коначно остварен крај идеологије или се ради о потпуном негирању идеолошких и политичких разлика, о чудноватом процесу спајања до јуче најогорченијих политичких противника. На делу је до сада тешко остварљива политичка алхемија у којој се спајају захтеви реалног политичког тренутка и захтева једног времена у коме све мање има мета за испаразну и израубовану националну реторику. То се назива процесом сагледавања реалне политичке ситуације у којој нема много места за идеолошко и политичко доктринарство.
Интервју Чедомира Антића за „Press“ од 5. маја
/1. Када је Србија имала најблискије односе са Европом?/ Реч је о прилично бесмисленом питању које је током протеклих деценија код нас постало легитимно. Наиме, све до 1989. Европа је била подељена у сукобу великих сила и идеологија. Дакле, појам „Европа“ у политичком погледу није постојао. Србија је током историје била или на пођеднаком растојању од разних европских блокова или је тежила западноевропским узорима. Њима је, током XIX века, у осталом, на разне начине тежила и Русија.
Приватизација на српски начин
Поновни проблеми при продаји РТБ Бор, везани за склапање уговора са потенцијалним купцем, бацају додатно светло на наш приступ процесу приватизације. Уоачавају се пукотине и тамо где се најмање очекује – у фази финализације тендерског поступка. Ту је посебно интересантан приступ прворангираној компанији. Сама идеја да неког, чију сте понуду на тендеру већ одабрали као најбољу, покушавате да убедите да накнадно уложи још новца (у развој или екологију) довољно је интригантна. Уосталом, шта чинити ако потенцијални купац неће да прихвати ваше образложење захтева за још новца? Бити поштен, слегнути раменима и признати сопствену наивност?
Првак света или војвођански националиста, питање је сад
Ове године, између осталих дугова, на наплату долази и рата онога дуга који већ одавно имамо према себи. Тај дуг је једноставно приметити, будући да савремени српски језик почиње опако да личи на орвеловски новоговор. На пример: свако онај ко постави питање најбазичнијих националних интереса, проглашава се националистом. Ту судбину није избегао ни министар спољних послова чије је вербалне иступе један тзв. “угледни аналитичар” назвао националистичком реториком. Да је неким случајем заступао интересе суседних земаља наш министар би, без сумње, остао без етикете националисте. /Ерго/, што више министар спољних послова земље А ради више у интересу земље Б, утолико он свој посао боље обавља.